Majka me bacila na đubre 
Radovan Bojanović, zvani Rade Pilot, iz Ratkovića nadomak Rekovca, sa majkom Ljubicom i ocem Vukojicom otišao je u Luksemburg daleke 1965. godine. Rade danas ima 63 godine i sa suprugom Beatris živi na relaciji Ratković-Luksemburg.
Kaže da je najbogatiji čovek na svetu jer ima četvoro dece, ali i najsiromašniji jer u zavičaju nema prijatelje. Iako već 10 godina dolazi u Srbiju i provodi mnogo vremena sa zemljacima, treba mu, kako tvrdi, još toliko vremena da bi upoznao mentalitet ovdašnjih ljudi.
Svađe i batine
- Kad se porodila, majka me je zakopala u stajsko đubrivo. Bila je prilično pijana. Propila se kada je saznala da je otac švaleraš. To joj je još teže palo jer je ona bila usvojena. Dugo je to trpela, a onda je našla način da mu se osveti. Kad se toga dana otac vratio kući i video da ona više nema stomak, pitao ju je gde je dete. Ona nije htela da mu kaže. Baba Milenka nije smela da kaže šta je majka uradila. Tek kad ju je otac pritisnuo, ona je rekla da me je majka zakopala u đubretu iza staje. U celoj nesreći, moja sreća je bila što je đubre bilo toplo, pa me je grejalo. Inače, ne bih preživeo taj 17. decembar. Otac je odmah pozvao popa da me krsti. Ali, on nije hteo jer mi kum nije dao ime. Otac je onda upregao konja u zaprežna kola, otišao po kuma koji mi je dao ime i pop me je tek tada krstio. To mi je baka ispričala kad sam imao devet godina. Kažem vam, detinjstvo pamtim samo po svađama, batinama i nedostatku roditeljske ljubavi. Ni ja nisam imao nikakav osećaj prema njima. Ni kada su umrli nisam ništa osećao, a ni sada mi ne nedostaju.
- U osnovnoj školi sam dva puta ponavljao šesti razred. Zapamtio sam samo batine. Doduše, nisu bili mnogo bolji ni prema mom bratu Milanu i sestrama Draganki i Milanki. Ali, pošto sam bio najmlađi, na mene su uvek zaboravljali. Kad su otišli za Luksembrug, godinu dana sam ostao sa dedom Radivojem i babom Milenkom, zvanom Gledna. U stvari, oni su me i odgajili. Bili su retko dobri ljudi. Ova kuća, koju sam renovirao, pripadala je njima. Moji roditelji ništa nisu stekli. Slepci bili, kao slepci su i umrli. Čak i kad sam postigao nešto u životu, moj otac nikad nije bio ponosan, već ljubomoran na moj uspeh.
Vožnja žirafa
- U Luksemburgu sam se prvo zaposlio kao bagažista na aerodromu, iznosio sam stvari iz aviona. Onda me je jedna islandska firma primila za magacionera. U međuvremenu sam postao aviomehaničar, pa mi je ista firma ponudila da radi u Sijetlu u Americi. Pošto mi je stan bio obezbeđen, trebalo mi je nešto novca za početak.
- Kada sam upisao civilnu akademiju za pilote, od roditelja nisam dobio novac. Srećom, firma mi je, kao i ostalim studentima, obezbedila stan i dala kredit koji sam joj kasnije vratio. Kad sam upoznao Francuskinju Beatris, svoju sadašnju suprugu, ona je radila kao stjuardesa. Nagovorila me je da nastavim školovanje. Bilo je teško, ali sam morao da dokažem da sam postao čovek. Bubao sam svakog dana. Najteže mi je bilo što me roditelji nisu podržavali. Jedino se moja supruga radovala što se školujem. Njoj sam zahvalan što se toliko borila za mene i verovala da ja to mogu.
- Završio sam civilnu akademiju i postao pilot. U firmi "Kargoluks" radio sam 42 godine. Vozio sam avione CL 44, DC 8, pa sve do boinga 474. Leteo sam za Hongkong, Bangkok, Singapur, Abu Dabi, Dubai, Sijetl. Ne znam gde nisam bio. Vozio sam teretne avione, a putnike samo mesec dana na relaciji Beograd-Frankfurt. Više sam voleo da vozim svinje i žirafe nego ljude. Pilotiranje predstavlja veliku odgovornost. Ipak, kad sam uzletao, zaboravljao sam na sve. Na roditelje, decu, probleme, kredit. Disao sam u taktu mašine kojom sam upravljao.
- Prvo samostalno uzletanje mi je bilo najdraže i to zbog mog oca. Kad sam se posle pet godina vratio iz Amerike, trebalo je da budem kopilot u avionu DC 8, testirali smo motore do Londona. Pozvao sam oca i on je došao na aerodrom. Iznenadio sam ga kad sam seo na pilotovo mesto. Otac mi je rekao: "Beži s tog sedišta! Šta ti tražiš tu?!" Nisam se obazirao na njega. Zatražio sam dozvolu za poletanje. Kada smo uzleteli, otac mi je rekao: "Nisam znao da od tebe može nešto da postane". Nas dvojica se nikada nismo slagali. Jedan bi uvek u klin, drugi u ploču.
Gazela pod točkovima
- Najteže mi je bilo kada sam vozio svinje za Rusiju jer su smrdele nepodnošljivo. Najviše sam voleo kad sam za Dubai ili Abu Dabi vozio konje. Dok sam leteo po Africi dešavalo mi se da gazela uleti pod točkove kad sletim. Posle sam morao da menjam kočnice jer bi u njima bilo samleveno meso. Imao sam samo jednu nesreću. Bila je velika magla i prilikom sletanja promašio sam pistu. Točak je zakačio travu i jedan motor je otpao i odleteo. Morao sam da popunim brdo papira da bih opisao šta se dogodilo.
- Zato avioni padaju, udaraju u planine i to na samo pet kilometara od piste. To se najčešće dešava u magli jer pista izgleda mnogo bliža nego što jeste. Čak i kada bi mi mehaničari rekli da je avion sposoban, a ja ili kopilot smo smatrali da nije, let se otkazivao. Sat stajanja na pisti koštao je 100.000 evra. Ali, to sve plati osiguranje. Više poštujem vozače autobusa jer voze 50 putnika u nekim krševima.
- Vremenom se navikneš na pilotiranje kao na svaki drugi posao. Alkohol nismo smeli da pijemo nedelju dana pre leta jer su nas svaki put proveravali. Najvažnije je bilo da pilot i kopilot sarađuju. Čak i ako ne govore, moraju da budu profesionalci i da komuniciraju tokom leta.
Nemačka puška
- Čim sam odslužio vojsku, 1971. godine, počeo sam da idem u lov. Odstrelio sam nebrojeno srndaća, divljih svinja i jednog vepra u srebrnoj medalji, koji je očišćen težio 120 kilograma. Lovio sam u Luksemburgu, Španiji, Turskoj, Africi, Tunisu, Alžiru i drugim zemljama. Lov u Srbiji i drugim zemljama je isti. Jedino što je tamo skuplje nego ovde. Zanimljivo je da ovde nisam odstrelio nijednu svinju. Imam i čeku i cele godine "hranim mesto", ali ne vredi. Odem za Luksemburg i ovdašnji lovci odstrele tri krmače s moje čeke.
- Imam puno pušaka, ali najdraži mi je karabin magnum koju mi je poklonio Vlajko Stoiljković kada smo lovili u Karađorđevu. Imam i nemačku pušku šuler koju su koristili piloti štuka kada su leteli za Afriku. Proizvedena je 1943. godine, a polovna me je koštala 5.000 ondašnjih nemačkih maraka. U Ćićevcu imam jedrilicu, a u podrumu raskopljen avion dvosed koji treba da sredim. Obe letelice su registrovane i dovezao sam ih iz Luksembruga.
San o konju
|
