Slavoljub u svetu potopljenih lađa

Slavoljub Jovanović iz Paraćina ima više nadimaka, među kojima su mu omiljeni Đavo s Moravu i Bond 007. Nadimke i može da nabroji, ali zanimanja i hobije teško, jer neko uvek zaboravi. Ovaj svestrani 63-godišnji Paraćinac je ronilac, padobranac, speleolog, planinar, alpinista, skijaš, motorista, streličar, bavi se visinskim radovima, a skakao je i sa bandžija. Kaže, kada bi dan trajao 48 sati, teško da bi se našla još neka disciplina kojom bi ispunio vreme, jer život svakog od nas zanimljiv je onoliko koliko smo mi radoznali.

Slavoljub Jovanović

TEŠKI KAMIONI
- Rođen sam pored reke Pek kod Velikog Gradišta. Tamo sva deca čim prohodaju, nauče i da plivaju. Niko nas nije učio. Pustili bi nas kao guščiće i svi bismo se sami naučili. Igrali smo jurke pod vodom. Tako smo uglavnom svi prvo naučili da ronimo, pa tek onda da plivamo. Ovaj hobi mi je i dan-danas najomiljeniji.

- U Paraćin smo se doselili kada sam imao četiri godine. Prvi sport kojim sam počeo da se bavim je trčanje. Nas nekoliko srednjoškolaca pretrčavali smo stazu od dva kilometra. Obično bi nas stizali Cigani. "Je li, bato, što trčite? Ko vas juri?", pitali bi nas. Nije im bilo jasno da neko trči radi trčanja.

- Po zanimanju sam mašinbravar, ali se time nikada nisam bavio. Radni vek sam započeo kao vozač u Standar-transu. Prošao sam Evropu i Aziju. Ako se uzme u obzir da sam vozio i motore, i automobile, i teške kamione s 20 točkova, prešao sam oko četiri miliona kilometara.

POTONULI BRODOVI
- Pre 13 godina osnovao sam Ronilački klub Mehurić, jer imam instruktorsku licencu. Najlepše je roniti na moru, jer na manjim dubinama nema lepote. Najdublje sam bio na 75 metara kada sam vadio austrougarski brod "Zentu" iz Prvog svetskog rata pet milja od Petrovca prema Italiji. Cele prošle zime sam iz Dunava vadio potonule brodove od Velikog Gradišta do Beograda. Vadio sam i konstrukcije mostova koje su ostale u rekama nakon NATO bombardovanja. Vidljivost je nula. Ronio sam pomoću lampe, ali, kako ona osvetljava samo na deset centimetara, radio sam na pipanje. Uglavnom sam nalazio barže za šljunak, mada ima i brodova. Pod vodom sam mogao da izdržim najduže pola sata, jer je mnogo hladno. Reke su opasnije od mora, jer je voda brza, a na većim dubinama struje su veoma jake. Kolega iz druge firme udavio se kod Žeželjevog mosta. Moj kolega u mom odelu se umalo nije udavio. Sitan pesak mu je ušao u ventil za pumpanje vazduha, zaglavio ga i lansirao ga prema površini. Srećom, oni koji su bili u brodu videli su na vreme šta može da se dogodi pa su sklonili brod da ne bi udario u njega.

Lov na tune

- Od 2005. do 2008. godine živeo sam u mestu Marsašlok na Malti, jer sam radio za kompaniju koja se bavila lovom na tune. To je veoma težak posao, jer se roni 12 sati dnevno po 90 dana dva puta godišnje. To je i opasan posao, jer se brodovi i kavezi sa tunama ljuljaju, a roni se na otvorenom moru. Ajkule nisu najveća opasnost. Treba ući u kavez sa stotinu tuna, a neke dostižu i 600 kilograma, plivati kroz njihovo jato, ubiti ih i izvaditi iz kaveza, koji su prečnika od 50 do 100 metara, a duboki 30 metara. Osim toga, tune tako udaraju da vam se čini da vas neko mlati bejzbol palicama. Na kraju sam morao da napustim taj posao, jer mi je brodsko uže nanelo tešku povredu glave.

SALTO SMRTI
- Padobranstvo je gospodski sport u odnosu na ronjenje, jer gravitacija sve sama odradi. I nema ništa da se tegli. Jedan moj prijatelj imao je običaj da kaže da kada vidiš čoveka kako hoda ulicom sa rukama ispod kolena, znaj da je ronilac, jer oni uvek tegle boce, olovo, kompresore i drugu opremu. Iako sam ovim padobranstvom počeo da se bavim tek u pedesetoj godini, imam 70 skokova, a najveća visina sa koje sam skakao je 2.500 metara.

- Moj drug Šepa iz Niša, koji je bio kapetan 63. padobranske, rekao mi je za prvi skok da sve što mislim da je važno, nije važno, i da je sve što mislim da nije važno, zapravo, važno. Rekao mi je: "Svi prvo pomisle da se neće otvoriti padobran. On se gotovo uvek otvori. Ako se i ne otvori, do zemlje ništa ne može da ti bude. E, kada dođeš do zemlje, onda je gusto. Obuj vojničke čizme, veži zglobove pertlama i nemoj da pokušavaš da ostaneš na nogama, već uradi salto mortale preko glave, savetovao me je. Mi skačemo i bosi, ali ti nemoj na prvom skoku."

- Cica i Ljubiša Naumović, instruktori u Davidovcu kod Paraćina - rekli su mi da skočim u patikama. Poslušao sam ih i obuo patike. Prvi put sam iskoristio da skočim na nekom prvenstvu koje je pošlo po zlu, jer se 36 padobranaca skršilo. Jedan se okačio na bagrem, pa su ga skidali testerom, drugi je slomio skočni zglob i slično. To me nije pokolebalo. Ali, odem po čizme i stegnem zglobove. Kada sam iskočio, našao sam se u čudu, jer su mi se konopci uvrteli. Ali, pošto sam video punu kupolu, zavrteo sam se i ispravio padobran. Jedva sam našao aerodrom, ali sam dobio aplauz publike, koja je mislila da sam i ja takmičar.

POP I OPŠTINA
- Pre pet godina moj kolega, ronilac iz Gruže, došao je na ideju da postavimo krst na ostrvo Vido, na kome su naši preci bacani u vodu. Njegov deda je u toj vodi ostavio kosti. Pošto je svakom iz ekipe trebalo oko 200 evra za put i hranu, otišao sam do popa Tome. "To je odlična ideja, ali mi nemamo običaj...", počeo je da mi priča. Znam da nemate običaj, ali me interesuje da li ste spremni i vi nešto da date, stavićemo krst od koga živite vi, a ne mi... Uputi mene pop na opštinu, kao da postavljamo grb grada. Ali, otišao sam i do njih. I tamo su rekli da je ideja super, ali da opština nema para. Nije nama bilo do 200 evra, ali ako smo mi bili spremni da pređemo 2.000 kilometara, da ronimo, fotografišemo kosti pod vodom i postavimo krst, bio je red da i oni učestvuju. Godinama se nije dešavalo ništa.

- Ovu ideju preneo sam udruženju ronilaca iz Velike Plane. I gle čuda. Opština je finansirala izradu krsta sa oko 6.000 evra. "Goša" ga je pravila od posebnog prohroma koji je stigao iz Švedske. Dobili smo i autobus, plaćeno nam je prenoćište. Pošli smo do Vida ove godine, dan pre Dačićevog dolaska na Krf povodom 95 godina proboja Solunskog fronta, 26. septembra. Dobili smo usmeno odobrenje tamošnjih nadležnih institucija, a Grk koji nas je prevozio brodićem do Vida bio je toliko predusretljiv kada nas je video da nosimo krst od dva metra, nije nam naplatio prevoz. Pronašli smo odliven betonski blok verovatno još iz tog vremena koji je po dimenzijama tačno odgovarao dimenzijama krsta. Postavili smo krst, a onda su se Grci predomislili i taj opštinski referent koji nam je dozvolio, zvao nas je da ga skinemo. Nismo hteli, već smo se vratili sa ostrva. Na obali su nas dočekali neki naši iz državne bezbednosti. Pitali su nas uz čije odobrenje smo to učinili i rekli da skinemo krst. Ekipa se vratila, skinula krst i postavila ga u kosturnici. Potom smo prisustvovali govorima na Krfu.