Preživeo krvavi pir fašista
Od tog krvavog draginačkog oktobra prošle su 72 godine, ali u sećanju Bogdana Burmazovića (78) do danas nisu izbledele slike smrti njegovih najmilijih koje su zverski pobili nemački vojnici. Jesen 1941. kada su trupe nemačkog Vermahta upale i u njegovo Veliko Selo, zaseok najbliži Dragincu, urezala se duboko u njegovu dušu i srce, ostavila trag koji ni vreme ne briše, a godine ne olakšavaju tugu i bol.
Jedini je iz porodice preživeo krvavi pir nemačkih soldata koji su se na nedužnoj deci, ženama i starcima svetili za svoje ranjene i poginule u borbi sa partizanima nekoliko dana ranije.
Pobesnele fašističke zveri nisu se obazirale ni na koga. Ubijale su sve žitelje po selima Jadra, od kolevke do staračkog štapa, ostavljajući krvav trag. Nije lako Bogdanu da priča o tome. Zagleda se u daljinu i odmah vrati u te dane.
- Sa ocem Ljubomirom sedeo sam ispred čardaka, a moje sestre Sofija (18) i Ljubinka (16) čuvale su goveda. Odjedanput se začuo njihov jauk pa smo krenuli da vidimo šta se dešava. One su hodale žurno, a za njima su išli nemački vojnici koji su već zapalili štalu. Moj otac je bio solunski borac i znao je nešto nemačkog pa je pošao ka trojici Nemaca, hodali su sa puškama na gotovs, da popriča sa njima.
Streljano 1. 379 meštanaOkupacione trupe nemačkog Vermahta su u oktobru 1941. u Dragincu između 13. i 16. oktobra streljale 1.379 meštana, u Cikotama 396 osoba, među njima i 135 dece mlađe od 10 godina. U Velikom Selu je ubijeno 270 meštana, među njima i 23 dece mlađe od deset godina. U pet lozničkih sela ubijeno je tih dana ukupno 263 dece koja nisu napunila 10 godina.
|
- Sreli su se na pola bašte, a maćeha Bojka, sestre i ja gledali smo to iz dvorišta. Razgovor je trajao nekih pet minuta, a onda je jedan Nemac izvukao pištolj i ubio moga oca. Maćeha me sklonila iza sebe i rekla mi da bežim pod čardak i ne zatvaram vrata, što sam onako uplašen i zbunjen i uradio - priča drhtavim glasom Bogdan.
Sakriven, on je drhteći kroz vrata napravljena od retko kovanih dasaka gledao šta se dešava. Nemački vojnici su ušli u dvorište i onda Bojku i sestre doveli do čardaka. Bez reči upozorenja su zapucali.
- Ubili su ih na moje oči ni krive ni dužne. Metak nije bio odmah smrtonosan za Ljubinku, krkljala je, a telo joj je odskakalo od zemlje. Dok se mučila u bolovima jedan Nemac je prišao i čuo sam kako kaže na srpskom : ''Šta je, mala, je l' te boli trbuh?'', a onda je u nju nekoliko puta pucao iz pištolja - kaže Bogdan.
Prema njegovim rečima daske na vratima čardaka godinama su ostale krvave, krv nisu ni kiše mogle da speru. Nemci su hteli da spale kuću potpalivši slamaricu, ali se vatra ugasila i jedino je izgorela slama i nagorelo nekoliko dasaka. Ubice su još malo vršljale po dvorištu, toga dana pobili su sve što su videli, ovce, psa, mačku i onda otišle jer je padao mrak. Bogdan je posle saznao da su krvav trag fašisti ostavili i kod njegovog strica Dragoljuba kome su masakrirali celu porodicu.
Na kućnom pragu su ubili strinu, njihove sinove Milutina i Milovana u kući, šest dana i noći ostali su nezakopani, dok su šestogodišnjeg Sretena zapalili u krevetu. Najstariji sin Milinko bio je ranije odveden u Draginac. Nije se vratio. Stric Dragoljub nije bio kući pošto je ranije odveden u nemačko zarobljeništvo. Opustošeno je i komšijsko jedanaestočlano domaćinstvo Pavlovića. Toga dana Nemci nisu imali milosti, pucali su i ubijali sve što diše.
Prvi masovni zločin u SrbijiSpomen-kosturnica u Dragincu, kod Loznice, svedoči o prvom masovnom zločinu počinjenom nad civilima u Drugom svetskom ratu na teritoriji okupirane Srbije. Nemačka vojska je u oktobru 1941. nastupajući ka Loznici kod Gajića stene, ispred Draginca, naišla na partizansku zasedu gde je u borbama pretrpela gubitke i morala da se povuče. Nemci su prema naredbi o likvidaciji 100 civila za jednog ubijenog, odnosno 50 za ranjenog nemačkog vojnika, uhapsili 2. 950 meštana u Dragincu i okolini koje su streljali na seoskom groblju i lokalitetima u blizini sela. Najmlađa žrtva bila je stara svega tri dana. Nakon toga su ih sve zatrpali u zajedničke grobnice. Posle rata su grobnice uređene i obeležene, a 1961. svi posmrtni ostaci preneti su u zajedničku spomen-kosturnicu. |
- Među mojom pobijenom porodicom bio sam šest dana i noći. Na prozoru je tog dana ostao da se ohladi tek pečen, veliki hleb pa sam otkidao komadiće sa jedne, a neka kokoška ga je kljucala sa druge strane. Onda sam jednog dana čuo pse da laju, izađem i vidim ljude u gunjevima, po tome sam prepoznao da nisu Nemci - seća se Bogdan.
Njih je odveo do mesta gde je ležao ubijen otac kome su gladne životinje pocepale odeću i kidale komade mesa. Porodica mu je onda sahranjena prvo kod čardaka, a kasnije su preneti na drugo mesto.
Bogdana su sklonili kod dede na drugi kraj sela. Kada se 1946. stric vratio iz zarobljeništva prešao je kod njega. Svojoj kući se vratio kada je stasao, našao je opljačkanu, opustošenu, sa tragovima vatre koju su čobani ložili na podu. Onda je uz mnogo rada i truda, sa svoje dve ruke, stvorio novo domaćinstvo. Oženio se i dobio tri ćerke, Joku, Rajnu i Veru. Nikada nije išao u Draginac na obeležavanje godišnjice streljanja.
- Znam da je prošlo toliko vremena, ali to ne popušta. Ako i odem ne neko veselje samo sedim i ćutim. Nikada ne naručujem muziku i ne igram.
Krvavi oktobar koji mu je promenio život i naneo neprolazni bol, bol koji traje 72 jeseni.
