Francuz ne može bez braće Srba!

Francuz Boris Bobo Koače u Vranje je došao na jedan dan, trebalo je samo da predahne na nekoliko sati u auto-kampu Kupinince i zatim nastavi put za Grčku. Ostao je 25 dana, a glavni krivci za to su braća Marko i Nikola Stevanović, vlasnici kampa. Dok sedimo u prelepom ambijentu Kupinince kraj Vranja, braća sa osmehom pričaju kako su dobila pojačanje. Još jednog brata. Bobo sada i njihovog oca Radisava zove papa, jer su ga Stevanovići prihvatili kao najrođenijeg.

Boris Bobo Koače na putu sa drugom Radošem

 

- U kamp je došao 5. jula ove godine i pitao da li može da se okupa, odmori i da uveče nastavi put za Grčku. Kasnije sam ga pozvao na piće, na dobru staru šljivovicu. Popili smo, a onda ga ponudili i ručkom, našim roštiljem, a sve smo zalili domaćim vinom. Tako smo krenuli od jutra, a završili uveče. Nije bio u stanju da nastavi put, pa smo mu predložili da izađe sa mnom i bratom Nikolom u grad, da vidi kako se zabavljaju mladi po kafićima. Naravno, sve je to za njega bila novina. Oduševio se, bilo je dobre muzike, pevao je i igrao sa našim društvom i ostali smo do ujutru. Sutradan smo mu pokazali naš bazen i lepe Vranjanke. I tako se iz dana u dan spremao da krene, a ostade punih 25 dana - počinje priču Marko.

Bobo na malom fudbalu

 

PIRAMIDE I MORE
Borisa su impresionirali gostoljubivost, spontanost, iskrenost i veliko poštovanje koje su mu iskazali Vranjanci, iako je iz Francuske. Svi mladi sa kojima se upoznao i družio govore engleski, pa se lako sporazumevao. U međuvremenu, naučio je pojedine reči na srpskom, mada najviše psovki.

Priča kako je njegov dolazak u Vranje i Srbiju bio puka slučajnost. Planirao je put od Bosne do Grčke, preko Bugarske, Rumunije i Ukrajine, gde je trebalo da poseti rodno selo njegovog dede Mišela.

- Moj deda je svojevremeno napustio Ukrajinu i doselio se u Francusku. Bio je rudar, a nasledio ga je u tom poslu i moj otac. Obilazili su francuske rudnike i radili mukotrpno kako bi stekli krov nad glavom i školovali decu.

Srpski specijaliteti najbolji

Završio sam za mašinskog inženjera i radim kao menadžer za proveru kvaliteta u jednoj fabrici u Remsu. Ove godine sam u maju uzeo odsustvo od četiri meseca kako bih posetio piramidu u mestu Visoko u Bosni, jer me interesuju te pseudoteorije o paralelnom i tajanstvenom svetu, a onda mi je plan bio da odem do Grčke i tamo se malo odmorim. Zatim je trebalo da krenem za Ukrajinu i nađem rodno selo mog dede - priča Bobo.

Nije prošlo ni pet dana, a već je bio poznat u celom Vranju. Svi su ga zvali u kafiće, upoznali su ga i taksisti, a neki su ga i besplatno vozili, govoreći: "Drugi put ćeš platiti, brate Bobo!"

Bobo nije trošio vreme samo na kafanu, već su ga Marko i Nikola poveli da vidi planine Radan i Rtanj.

- Bio je oduševljen, posebno Rtnjem, slikao je i snimao, kaže trebaće mu za njegovu privatnu arhivu. Izrazio je želju da ga odvedemo da vidi i elektranu kod Vučja, 17 kilometra udaljenu od Leskovca, u podnožju planine Kukavica. Zapanjili smo se koliko zna o tim stvarima. Elektrana je podignuta na reci Vučjanka 1903. godine, a glavni konstruktor bio je profesor Đorđe M. Stanojević. Bobo se oduševio, samo je uzvikivao: "Braća Srbi su poseban narod, najbolji na svetu!" - kaže Nikola.

PARADAJZ ZA PRIMER
Pokazali su mu i lepote Vlasinskog jezera i brda Pržar, kao i manastir Prohor Pčinjski koji ga je posebno oduševio. Ipak, Bobo izdvaja Vranjance kao najveće blago ovog kraja. Stekao je mnogo poznanika, kod mnogih je bio u gostima.

- Govorili su mi da su Francuzi i Srbi sličan narod, maltene isti, u šta sam se i uverio. Probao sam sve specijalitete ovdašnje kuhinje, sviđaju mi se kolači, a ćevapi su nešto najukusnije što sam jeo. Probao sam i svinjsko i jagnjeće pečenje. Ali kakav paradajz imate, takvog nema u Francuskoj. Jeo bih ga bez prekida, a probao sam i ajvar, onaj malo ljut - s oduševljenjem govori Bobo. 

Bobo sa braćom Markom i Nikolom Stevanovićem

 

Bobo je stigao da ode u Grčku na more, a onda krenuo da poseti rodno mesto svog dede u Ukrajini. Društvo mu je pravio Radoš, drug iz Vranja.

- Prošli smo Bugarsku i Rumuniju, ali nismo mogli u Ukrajinu, jer Bobo nije imao međunarodnu saobraćajnu dozvolu. Onda smo bili u Slovačkoj i Poljskoj - priča Radoš.
Nakon 25 dana morao je da se vrati u Rems zbog nekih obaveza, a i porodica se brinula, jer nisu znali šta se to dešava sa njim.

- Kada sam došao kući i ispričao roditeljima i prijateljima o Srbiji, bili su oduševljeni. Znaju oni ko su Srbi, ali ne dovoljno - kaže Bobo.

Nije se dugo zadržao u Remsu. Društvo iz Vranja zvalo ga je natrag. Sa braćom Markom i Nikolom čuo se svakodnevno preko skajpa. Rešio je da dođe opet, ali ovog puta samo na sedam dana. Toliko su mu dozvolile poslovne obaveze.

- Odmah sam krenuo u grad, svi su me zaustavljali i pitali gde sam, što me nema. To me je toliko prijatno iznenadilo da ne znam koliko ću izdržati u Remsu. Osećam da bez Vranja ne mogu, a posebno bez braće Srba.

Kada je krenuo kući, ispratili su ga Marko i Nikola i papa Radisav, a celo prepodne morao je da se pozdravlja i ljubi sa brojnim drugarima. Ispraćen je sa nekoliko tegli ajvara i flašom najbolje vranjske šljivovice "zlatna lula".

- Nemam reči kojima mogu da se zahvalim za sve što sam doživeo. Videću šta ću, moram da radim, ali bez Vranja, braće i drugara teško da ću dugo izdržati. Brzo ću doći da ih ponovo posetim - kaže na rastanku Bobo.