Najhrabriji vatrogasac Srbije

Krenuli smo u svečanim uniformama na Vatrogasni sajam u Beograd 2012. godine, a kod Batočine se prevrnuo kamion i priklještio vozača, morao sam da se uvučem unutra i isečem staklom smrskanu ruku da bih čoveku spasao život.

Vedran Tašković je kao dečak sa svojim starijim bratom Ivicom odrastao u siromašnoj porodici, sa ocem Aleksandrom, radnikom i majkom Verom, domaćicom. Znao je da ceni komad hleba namazan svinjskom mašću, a još više komad hleba sa šećerom, natopljenim mlakom vodom. Iz porodice je poneo poštenje, ponos i nadu da se upornošću u životu postiže lični i opšti boljitak. Danas se kao komandant Vatrogasno-spasilačkog bataljona uvek seća reči oca:

"Džaba si živeo ako nisi stvorio porodicu i nešto doprineo za dobrobit društva". Zato je ovaj tridesetosmogodišnji diplomirani ekonomista ponosan na suprugu Jasminu, 14-godišnjeg sina Nemanju i 9-godišnju ćerku Aleksandru. Ponosan je i na titulu prvaka Balkana u kik boksu, na treće mesto u svetu u savate boksu i još pregršt prvih mesta na raznim domaćim i internacionalnim takmičenjima. Još je ponosniji što je učestvovao u brojnim spasilačkim akcijma, u zavejanim planinskim selima, prilikom požara ili poplava.

Sitan, ali žilav

- Bio sam mali rastom, što bi ljudi rekli "sitan, ali dinamitan". Svi moji drugari igrali su fudbal, a ja sam čekao da se porvem sa nekim. Onako malog i slabašnog niko nije mogao da me savlada i svi su se čudili. Zato sam se opredelio za borilačke sportove. U 4. osnovne sam počeo da treniram karate, došao do braon pojasa i odustao. Nije bilo kontakta i nije me privlačilo. Sa 12 godina počinjem da treniram ful kontakt u Vranju i odmah sam uvideo da je boks sport u kojem mogu da se dokažem. Nije bilo pravog kluba i čim su se stekli uslovi otišao sam u Austriju.

- U Austriji sam u sezoni 1997/98. godine boksovao za klub Vijen iz Beča, u poluvelter kategoriji. Imao 17 mečeva i isto toliko pobeda.

Kad je počelo bombardovanje, presudila je želja da se vratim. Inostranstvo me nije više interesovalo, oženio sam se i odlučio da porodičnu sreću gradim u rodnom Vranju.

- Boks mi je bio stalno u glavi, tada je krenula ekspanzija kik boksa i odlučio sam da osnujem klub. Rodio mi se sin Nemanja i nekako spontano sam odlučio da se klub zove Junior. Klub postoji i danas, a iznedrio je na desetine šampiona. Imamo preko 130, što takimičara, što polaznika. Za sve vreme postojanja smo među prvih 10 u Srbiji, u konkurenciji od 76 klubova. Godine 2003. bili smo treći u Srbiji, a naredne četvrti.

Borac nokautom

- Prvu borbu imao sam na takmičenju u Svilajncu, 2000. godine. Pošli smo sedmorica i osvojili pet zlatnih i dve srebrne medalje. Izgubio sam u finalu, odlukom sudija na poene, iako je moj takmičar padao više puta od udaraca i klatio se u uglu nesvestan šta se događa. Bila je to prva nepravda, a bilo ih je još koje su me očvrsnule i terale da idem napred, da dokažem da sam najbolji, prvo u kategoriji do 60 kg, a potom do 63,5.

Tri runde

- Boksovao sam 2003. u Jagodini sa tadašnjim reprezentativcem Nikolom Petrovićem iz kluba Palmini tigrovi. To je bila neviđena borba. Od prvog sekunda do poslednjeg, a bile su tri runde po dva minuta. Krenuo sam silovito, Petrovića desetak puta bacao na pod, krvi je bilo na sve stane. Odvukli su ga u ring, a onda je počelo većanje sudija. Trebalo je proglasiti pobednika. Video sam kada je glavni pogledao u Dragana Markovića Palmu, koji je bio prisutan i pokazao prstom na mene. Pobedio sam, a te godine pozvao me je u reprezentaciju selektor Nebojša Neca Milošević.

Bitka sa smetovima

- Kad je sneg zavejao planinska sela u okolini Vranja početkom 2012. godine, spasli smo oko 60 ljudi, a od toga 20-ak njih lično, sam. Išao sam na motornim sankama, nanosi snega su bili po više metara visoki, a teren nepoznat. Išao sam nasumice, izbegavao samo drveće. Bilo je padova, povreda.

Deca u nabujaloj reci

- Poplava koja je zadesila srpsko selo Levosoje kod Bujanovca bila je pravi ispit spasavanja ljudi u gotovo nemogućim uslovima. Srećom, već je bilo svanulo. Pukao je nasip, izlila se nabujala reka Moravica i poplavila deo sela, kuće do krovova. Spasli smo 30-ak ljudi od toga najviše dece. Izvlačili smo ih čamcima, ulazio sam u vodu do grla, plivao po potrebi da što pre stignem do dece. Nosio ih u rukama, u poslednji čas predavao kolegama u čamcu.

- Najznačajnije za moju karijeru bilo je kada sam promenio sistem treninga i borbe. Forsirao sam taktiku borca tempaša, da bih izbegao nepravde sudija. To znači, da od udara gonga krenem silovito i primoram protivnika serijom udaraca rukama i nogama na predaju ili da ga nokautiram.

- Te 2003. godine postao sam prvak Balkana u ful kontaktu, kategorija do 63,5 kg. Prvenstvo je bilo u Istanbulu, pobedio sam u četiri borbe. Reprezentativac sam bio do povrede ruke 2007. godine, kada sam morao da okačim rukavice o klin. Bio sam vicešampion sveta u Mađarskoj, u disciplini lou kik. Potom, četvrti na svetu u tajlandskom boksu, dva puta treći na svetu u savate boksu i jednom treći u Evropi. U Srbiji sam bio neprikosnoven u svojoj kategoriji u mnogim disciplinama. U karijeri sam imao 120 mečeva, od toga 105 pobeda i samo 15 poraza. Veliko priznanje za mene je kada me je predsednik KBS Srbije Borisav Pelević postavio u nacionalni Nadzorni odbor i za člana takmičarske komisije u centralnoj Srbiji. Ponuđeno mi je da budem trener juniora u reprezentaciji Strije, ali zbog profesionalnih obaveza sam odbio.

Zavejani starci

- Osnovao sam porodicu 2000. godine, a zaposlio sam se 2002. kao vatrogasac vozač. U međuvremenu sam završio fakultet i postao komandant Vatrogasno-spasilačkog bataljona na nivou Pčinjskog okruga. Imamo 90 ljudi, šest područnih jedinica, obezbeđujemo šest opština, koje se prostiru na 3.500 kvadratnih kilometara, od Sarajevskog mosta u Grdeličkoj klisuri do graničnog sela sa Makedonijom, Čiukarka kod Preševa.

- Bilo je bezbroj situacija spasavanja prilikom raznih elementarnih nepogoda. Uvek idem prvi, a za mnom moji vatrogasci. Više puta rizikujem život svesno, verujem u Boga i ono što radim da je za dobrobit čoveka i društva. Zato mi Bog pomaže u i najtežim situacijama.

- U planinskom selu Dupeljevu, 40 km udaljenom od Vranja, išao sam da nađem kuću čoveka koji je imao 82 godine i nosio kateter koji nije menjao dva i po meseca. Čovek se skoro otrovao. Tih 15 kilometara do sela Vlase gde su nas čekali medicinari prešao sam sankama za devet sati. Put je bio neprohodan, provalije svuda, jedna greška i gotov si. Išao sam polako, izlazio i jedva se izvlačio iz snega, proveravao teren, leteo preko taraba, ali sam spasao dedu. Na polovini puta sam pao sa sanki i povredio nogu. Bolovi su bili skoro neizdržljivi. Stigli smo, a onda su javili da je nađen stariji čovek, preko 80 godina, smrznut, u planinskom selu Kruševa Glava, koje je bilo na suprotnoj strani od Dupeljeva. Primio sam injekciju protiv bolova i krenuo. Našao sam ljude koji su ga čuvali kraj puta u planini. Živeo je sam, nije jeo danima i pao je na putu pošavši u potragu za hranom. Bio je smrznut, mislio sam da je mrtav, ali spustio sam ga dole. I taj deda je preživeo, na moju veliku radost.

Krvava uniforma

- Spasavali smo mnoge ljude posle saobraćajnih nesreća, ali jednu nikad ne mogu da zaboravim. Krenuli smo u svečanim uniformama na Vatrogasni sajam u Beograd 2012. godine. Kod Batočine se prevrnuo kamion, suvozač je izašao, a kamion je priklještio vozačevu ruku. Ječao je. Došla je medicinska ekipa, ali nažalost nespremna, bez ikakvih lekarskih sredstava da se čoveku pomogne. Skinuo sam svečanu uniformu, i kroz razbijeni prozor jedva se uvukao unutra. U deliću sekunde sam morao da razmišljam, da li da čoveku odsečem ruku do lakata i oslobodim pritisnute grudi čoveka ili ne? Nije bilo drugog rešenja, pristigli medicinari nisu imali ničeg čime bih isekao ruku. Uzeo sam parče stakla od šoferšajbne i krenuo da intervenišem. Sekao sam kosti koje su bile smrskane, ali kožu iseći to je bilo najteže. Bio sam sav u znoju jer su sekunde odlučivale o životu čoveka. Uspeo sam, oslobodio ga, ruka mu je i od lakta naviše bila smrskana. Izukao sam ga kroz prozor kamiona, izgubio je dva litra krvi. Bio sam sav u krvi, ali spasen je život mom današnjem velikom prijatelju Pecetu Nadevu iz Makedonije.

Stihija u teatru

- Najviše me boli što je izgorelo vranjsko pozorište "Bora Stanković", staro 120 godina, a požar je bio podmetnut. Nije bilo ni četiri ujutro kad mi je zazvonio telefon i javili mi da je planuo požar. Odmah sam poslao cisterne sa vodom, zvao "Simpove" vatrogasce da krenu sa svojim cisternama. Pozorište nije moglo da se spasi, vatra je zahvatila drveni deo i instalacije, gorelo je to kao ludo. Problem je bio preseći požar u zgradi i spasti stari i novi deo hotela, a to je čitav kompleks u dužini od oko 200 metara. Grozničavao sam razmišljao šta da radimo, a onda video zid koji je pre 120 godina sagrađen da odvoji dve zgrade u slučaju požara. "Simpovci" su odmah stigli, potrošili smo oko sedam tona vode i sprečili još veću katastrofu. Potom je počelo da dimi iz asfalta na ulici pored pozorišta, gorela je ugljena prašina u podrumu čija su vrata i prozori bili zacementirani. Sreća, jedan od starijih glumaca nam je pokazao gde je prozor, razbili smo ga, ubacili penu i prvi sam uleteo unutra da sprečim tragediju. Gašenje je trajalo 11 sati.

- Srećan sam čovek, deca su odlični učenici, a za svoj posao dobio sam najviša odlikovanja. Srebrnu medalju za hrabrost "Miloš Obilić" dobio sam prošle godine od tadašnjeg predsednika Borisa Tadića, a uručio mi ga je moj pretpostavljeni, ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić. Te godine dobio sam i od "Večernjih novosti" medalju za Najpodvig godine. Ispunio sam želju oca i majke. Drugačije ne umem.