Kafana koja je ušla u turističku ponudu Kragujevca
Pre nekoliko godina kragujevački istoričar Boriša Radovanović o kafanama je rekao da su to mesta za okupljanje, razgovor, tugovanje i dokolicu, pa su time i centar društvenog i političkog života. Nijedna narodska priča o boemima, muzičarima, ćevabdžijama, pa i sudijama nije mogla da prođe, a da se ne pomene kafana. U njima su se prikazivale prve bioskopske projekcije, glumci su tu uvežbavali svoje uloge. Nije bilo televizije, pa su se debate vodile uživo, bez scenarija, a teme su se same nametale.
Poslednjih godina kafanski duh polako se gubio i nestajao, da li zbog besparice ili narodne depresije koja se već godinama leči ispred televizora. Samo su kultne kragujevačke kafane preživele, među njima i Rujna zora, jedna od retkih koja je dobila bitku s vremenom i bušnim džepovima ljubitelja dobre kapljice, pa je doživela i da bude uvršćena u turističku ponudu Kragujevca. Turistima i znatiželjnicima pričaće priču o svojoj, ali i kragujevačkoj istoriji.
Kafanski kolegijum- U ovoj kafani se ljudi nalaze i pronalaze. Dolaze u radničkim odelima, ali i sa kravatom oko vrata. Već je poznato da je kafana kod Srba svojevrsna institucija u kojoj su se donosile mnoge važne odluke, a obični ljudi su baš za kafanskim stolovima prekrivenim kariranim stolnjacima rešavali važna pitanja. Sada ovde svraćaju i muzičari, glumci, novinari, piloti, taksisti, policajci, pa i sitni kriminalci. Ovde svakog dana zaseda jedan raznovrsni kolegijum - kaže Slaviša Ilić. |
Peć "kraljica"
Ova kafana osnovana je 1922. godine u kragujevačkom naselju Pivara. Prvobitno se zvala Obrenova kafana, ali je ubrzo dobila novo ime. Kažu da su ovde ranom zorom svraćali pitomci i radnici iz obližnjeg Vojno-tehničko zavoda, pre nego što odu na posao. Istorija kaže da naziv nikako nije mogao da bude drugačiji, do baš Rujna zora.
Prvo pravilo za posetioce ove mehane je da mogu poručiti škembiće, kolenice, ciganski hleb i pihtije, ali espreso kafu nikako ne mogu tražiti, jer istorija nalaze da se pije domaća crna, sa ratlukom. Ovde je običaj da se dan započinje baš tako, uz kafu, ponekad i rakiju, dok se prelistavaju novine i komentariše stanje u zemlji. Jedan od vlasnika Slaviša Ilić kaže da je u Rujnoj zori danas gotovo isto kao što je bilo pre 100 godina. Na uglu Kosovske i Stojana Protića pre jednog veka su, kao i danas, svraćali svi. Sudije, profesori, advokati, majstori, poneki šegrt... Na tih pedesetak kvadratnih metara prostora, za kafanskim stolovima, sve se dešava i rešava.
I unutrašnjost kafane skoro je identična onoj od pre 100 godina. Visoki plafoni sa karatavanom i starinska ulazna vrata podsećaju na vreme s početka 20. veka. Kafana se zimi greje na staru peć "kraljicu", pored koje stoji kofa sa cepanicama. Prozori su kao nekad veliki, kafana je svetla. Potomci nekadašnjih gostiju su odavno tu počeli da donose stare stvari, poput knjiga, dokumenata, fotografija, starih gramofona...
- Imamo stare radio-aparate, na desetine fotoaparata, pisaće mašine i mnoštvo drugih sprava i uređaja za koje nismo sigurni ni za šta su u ono vreme služili. Svako ko je našao za shodno ili su ga zbog nečeg emocije vukle doneo je u našu kafanu neku uspomenu. Kažu, bolje da to ljudi gledaju, nego da trune u nekoj garaži - kaže drugi gazda Aleksandar Radojičić.
Tako se u ovoj kafani čuva stari bonton "Lepo vladanje u društvu" iz daleke 1923. godine. Doduše, čuva se u vitrini jer se vlasnici plaše da bi zbog prelistavanja mogla da se ošteti. Bez obzira na to, kažu da njihovi gosti o lepom ponašanju skoro sve znaju. Mesto u kafani našle su i stare fotografije. Na jednoj od njih je i kafansko društvo iz 1932. godine. I ova slika svedoči da je kafanski sastav bio raznolik. Bilo je i sudija i profesora, ali i solunaca i seljaka koji su u taj deo grada dolazili na pijac i da kupuju kreč. Nisu to bili samo Kragujevčani, već su dolazili i iz okolnih gradova, Jagodine, Čačka, Milanovca. Na zapregama su stizali u najrazvijeniju varoš tog doba i u najpoznatiju kafanu.
Duh stare varošiVerovatno je ovo prva kafana u Srbiji, koja će turistima pokušati da dočara šarm jednog vremena. |
Ausvajs i gramofon
Na zidovima su i fotografije iz sveta sporta. Svako ko hoće nešto da sazna iz istorije najpozantijeg ovdašnjeg fudbalskog kluba, može da vidi sve, od sastava ekipe, do titula koje su osvajali. Na jednoj strani kafane nalaze se i gramofonske ploče, čuvene i popularne longplejke.
- Srednjoškolci koji tu svraćaju na kaficu i piće i ne znaju koliko smo mi ludovali da nabavimo te ploče. Čudno im je sve ovo ovde, a pogotovu kada među požutelim fotografijama pronađu lik svog pradede ili prababe. Dugo posmatraju kako su oblačili, kakav su stav i držanje imali. Ma to im je viša istorija, koju danas niko u školi neće da ih nauči. Pogledajte, ima ovde i ausvajs iz Drugog svetskog rata. Današnja deca nemaju predstavu kako je bilo za vreme okupacije. Ovako ga uživo vide, neko stariji im ispriča o čemu se radi, pa tako štošta i nauče. Zato je ova kafana institucija - kaže jedan od stalnih gostiju Rujne zore.
Među istorijskim dokumentima i starim stvarima, tu negde, pored autentičnog šanka, okačena je i jedna novogodišnja čestitka. Nju je, po svemu sudeći, napravio poštar Milorad Milošević, čestitajući tako novu 1936. godinu svojim sugrađanima, koje je uveseljavao pismima izdaleka.
U Rujnoj zori su gosti svojevrsno deo nasleđa. Tako mladi moler Aleksandar Dimitrijević kaže da je samo nasledio svog oca i dedu.
- Moj deda je u ovoj kafani svirao harmoniku. Otac je takođe svraćao, onda sam i ja nastavio. Stara čaršija je ovde svakodnevno. Kad neko traži molera za krečenje, svako iz kraja će mu reći da svrati ovde i raspita se za moj broj telefona - kaže Aleksandar.
