Četvoronoške do bolesnika

Može se slobodno reći da meštane 22 sela na krajnjem jugu Srbije poznatom kao Poljanica jedino Dušan Novaković nije napustio. Ovaj specijalista opšte medicine, koji od 1994. godine radi u Zdravstvenoj stanici u selu Vlase, 25 kilometra udaljenog od Vranja, slovi za onog koji nema odmora svih 365 dana u godini. Jedini je lekar koji sa medicinskim osobljem, sestrama i laborantom, leči meštane ovih planinskih sela na krajnjem jugu Srbije.

Dušan Novković

- Jednim autom obilazimo sva sela, pa se dešava da nekoga ujede zmija, a mi ne možemo da stignemo na vreme. Ljudi u ovim selima su bolesni jer je zavladala nemaština i strah da se ne umre od gladi. Starije žitelje muči samoća, jer oni koji su otišli retko dolaze roditeljima u posetu. Mladi ljudi obolevaju psihički jer nemaju posao i uslove da osnuju porodicu. A na sve to dešavalo se da zimi, kada sneg zaveje planinska sela i autom se nigde ne može, po pola kilometra puzimo da bi stigli do pacijenta - kaže doktor Novaković za "Vesti" i dodaje da uprkos tome ima više od 2.500 zdravstvenih kartona i oko 40 pregleda dnevno.

Prema nekim procenama lečite četvrtinu opštine Vranje, kako uspevate?
- Pokrivamo teritoriju 22 sela koja prostorno obuhvataju 180 kvadratnih kilometara. Kao lekar opšte medicine radim sam, da li nam treba još lekara odlučuju drugi. Vlase je moje selo, ovde žive moji roditelji, žitelji su mi kao rođaci, zato sam izabrao da ovde radim i ne žalim se. Ponosan sam što mogu da lečim ljude iz kraja koji je zaboravljen od države.

Imate li stručno osoblje koje vas prati, vozila, lekove i ostalo što je potrebno za jednu Zdravstvenu stanicu?
- Imamo samo jedno terensko ambulantsko vozilo - ladu nivu, koje smo prošle godine dobili kao donaciju. To je malo, radimo u nemogućim uslovima i hitno nam treba jedno ležeće terensko vozilo. Lekovi nam često nedostaju. Ponosan sam na medicinske sestre sa kojima radim, jer su posvećene svom poslu i na usluzi ovom napaćenom narodu 24 sata dnevno.

Od čega najviše boluju ljudi u planini?
- Šlog, visok pritisak, dijabetes i tumori su najčešće bolesti u ovom kraju. Ništa drugačije nego u gradovima.

Zar te bolesti ne zaobilaze sela koja su na velikoj nadmorskoj visini?
- Više ne. Trebalo bi da važi pravilo da se duže živi ako se udiše planinski vazduh, pije voda sa izvora i ako je čovek okružen nezagađenom prirodom i hrani se zdravom hranom. Ako danas pogledate planinska sela, 75 odsto čine staračka domaćinstva sa jednim ili dva člana. Vlada siromaštvo i briga kako da se preživi svaki novi dan, pa nije čudno da su šlog, dijabetes i tumori postali česte bolesti.

Šta je uzrok tim bolestima?
- Stres zbog siromaštva, ali i neuredan život i samoća.

U gradovima se sve više povećava broj psihičkih bolesnika, kako je na selu?
- Procenti govore da psihičke bolesti nisu češće ovde nego u gradu. Otuđenost vlada svuda. Stečene psihičke bolesti najčešće nastaju zbog samoće i straha od siromaštva ili narodski rečeno zbog bojazni da se ne umre od gladi. Neverovatan je i ponekad neshvatljiv odnos dece, koja su već odrasli porodični ljudi, prema svojim starim roditeljima. Ne posećuju ih. U većini slučajeva je tako. Mogu da razumem one koji žive i rade u inostranstvu, daleko su, pa dođu jednom ili dva puta godišnje. Ali ako žive u Vranju, tu su blizu, a ne dolaze da vide svoje ili dođu jednom godišnje, onda je i to jednom kao nijednom.

Koji je uzrok psihičkih oboljenja kod mladih?
- Strah od gubitka posla, a dešava se i da psihički obole zbog neuspeha u novom poslu koji su započeli. Ako su uložili novac u stočarstvo, pa pretrpeli novčane gubitke. Mladi najviše pate jer nemaju posao i ne znaju kako da zarade novac ni toliko da plate osnovne dažbine državi - struju, porez. Porodice često gladuju, i dešava se da pojedu jedan jednoličan obrok dnevno.

A otkud nasledne psihičke bolesti?

- Poljanica je jedna od zatvorenijih sredina u Srbiji, odsečena pre svega geografski, pa su velike migracije stanovništva. Toga ne bi bilo da država više brine i ima sluha da pomogne razvoju stočarstva jer bi ova sela mesom mogla da hrane pola Srbije. Niko ne dolazi, ljudi samo odlaze, pa su pojedinci prinuđeni da se žene i udaju ne gledajući na rodbinske veze. Rađala su se deca, a i sada ima slučajeva, sa anomalijama. Devojaka nema, a momaka od 40 do 45 godina koliko hoćete. Umeseto da devojku drže za ruku, oni se drže za pivsku flašu. Nisu krivi. Devojke gledaju da odu u Vranje, da završe poljoprivrednu školu i tamo ostanu. Tužno, ali istinito.

Kako uspevate jednim autom da stignete kada je negde hitno potrebna pomoć?
- U letnjim mesecima imamo slučajeve ujeda zmija, najčešće poskoka. Dešava se da se iskomplikuje i ujed stršljena. Moramo stići najbrže što možemo, a nekad je to nemoguće, pa se desi da imunitet pacijenta odigra glavnu ulogu. Putevi do planinskih sela koja su udaljena od asfaltnog puta su u katastrofalnom stanju. Jedva se probijemo do pacijenta koji se zadesio u šumi, a ujela ga je zmija ili roj stršljenova. Leti su česte nezgode i kada meštani seku drva za ogrev ili prave ćumur.

Kako je zimi?
- Samo naša duša zna. Vozilom ne može da se stigne do planinskih kuća kada napada ogroman sneg i sve parališe. Idemo peške, dešava se da deonice od 500 i više metara pređemo puzeći ili četvoronoške zbog snega i leda. Ukoliko su hitni slučajevi zovemo u pomoć rođake obolelog, pa se snalazimo. U svakom udaljenom selu postoje velike jake drvene sanke u koje se upregnu volovi i onda se njima vozi pacijent kada zakaže auto.

Imaju li meštani planinskih sela telefone?
- To je veliki problem, jer u planinskim selima imaju samo mobilne telefone. Sreća je kad neko u selu ima telefon, ali da bi zvao doktora mora da se popne na neki vis ili nađe mesto odakle može da uhvati signal. Bilo je i biće slučajeva kao u 19. veku, mlađi ljudi dotrče poput glasnika u Zdravstvenu stanicu da jave gde treba hitno da odemo. Trče po sat, dva u jednom pravcu.

Kakve su posledice svega toga po živalj Poljanice?
- Groblja se pune, a kuće se prazne. Ima puno bolesnog naroda, o tome govori velika potrošnja lekova.

Radite li na edukaciji stanovništva?
- Zdravstvena edukacija stanovništva Poljanice seže još iz 80-ih godina prošlog veka, čak i ranije. Rezultati su dobri. Imamo patronažnu sestru Javorku Ljubić koja je stalno na terenu, posebno kada se rodi dete. Tu je i laborant Novica Cvetković, tu smo svi da pomognemo kad god treba. Organizujemo medicinske preglede po selima, preventivno merenje pritiska i šećera u krvi. Ovde smo zbog naroda, a ne radi nas.