U pečalbu zbog mercedesa

Života Jovanović Kenon (52) iz Kušiljeva kod Svilajnca, kako sam kaže, bio je siromah. Sa ocem Miodragom, poznatijim kao Milanče Ranđin, majkom Milicom i bratom Radoslavom živeo je u maloj čatmari od blata i slame, kakvu je imala većina srpskih seljana. Zbog toga je sa ocem i bratom morao da nadniči još od ranog detinjstva. Njegov brat je tako zarađivao i za studije. Života je čuvao ovce, špartao, radio kao zidar, a kad bi došao kući pomagao je majci u poljoprivrednim poslovima.

Života Jovanović Kenon, kuvar

 

Ovaj vredan Kušiljevac danas živi u gradu Klajnervalsertal, u Austriji, na granici s Nemačkom i Švajcarskom, blizu skakaonice u Oberzdorfu. Poštenim radom stekao je mnogo. U zavičaju je sagradio veliku porodičnu kuću, preko puta nje napravio golubarnik jer su mu golubovi ljubav iz dečačkih dana, a uredio je i veliki prostor za okupljanje i druženje golubara.

U Klajnervalsertalu ima i kafe Kancevald u kome radi sa suprugom Jasnom, ćerkama Jovanom i Katarinom i sinom Nikolom. Iako se Jovana udala za Igora Vulića iz Grabovca nadomak Svilajnca, ona nije želela da ode od oca. 

Životin brat Radoslav ima privatnu firmu za knjigovodstvo u Svilajncu i takođe dobro zarađuje.

Nadničenje od detinjstva

- Završio sam Školu učenika u privredi i postao stolar. Zaposlio sam se u svilajnačkoj Zastavi. Bio sam siromah. Živeli smo u čatmari i obrađivali tri i po hektara zemlje, a radili smo i napole. Svakog dana čuvao sam svoje ovce i svinje, ali i komšijske. Vodio sam ih na ispašu na livadi koja je od sela bila udaljena oko pet kilometara. Od četvrtog razreda sam kosio ručno. Najviše sam voleo da teram konje za špartanje. To sam mogao već od sedme godine. Od osmog razreda osnovne škole sa bratom Radoslavom i ocem Miodragom sam nadničio. Kad je brat krenuo na studije radili smo kao zidari da bi on mogao da se školuje, a otac i ja da porodici obezbedimo dodatni prihod.

Porodica Jovanović

- Sve što bismo stvorili moralo je da se proda, pa je deda pod ključem držao šećer, mast i sir. I jaja smo, uglavnom, prodavali. Kad bih krenuo u nadnicu, majka Milica bi mi napravila dudu, kolač od projinog brašna s malo sira u obliku velikog guščijeg jajeta. Ponekad bih poneo malo proje, luka i kuvano jaje. To mi je bilo za ceo dan.
- Najlepši period mog života bio je kad sam počeo da igram rukomet, fudbal i folklor.

Jednom je naš rukometni klub igrao protiv svilajnačkog. Dao sam dosta golova. Imao sam snažan udarac. "Ovaj bije kao Kenon", govorili su mi. Bio je to neki glavni junak iz tadašnje serije. Taj nadimak mi je ostao i dan-danas.

Koja sam ja beda!

- U vreme mog odrastanja Kušiljevci su počeli da odlaze u inostranstvo. Kad bi dolazili vozili su volvo i mercedes. Pobegao bih u stranu jer me je bilo strah da me ne zgaze. Jednom me je majka poslala da sameljem kukuruz za proju. Jedan momak, koji je radio u Austriji, naišao je u kadilaku. Kada sam video taj automobil hteo sam da crknem od muke. Koja sam ja beda, a ko je on! Vozio sam bicikl, spadne mi lanac i ja se umažem do laktova dok ga namestim. Sanjao sam da jednog dana i ja imam takav automobil.

- Ali, ja sam bio samo stolar. Doduše, posao mi nije bio težak, ali je bilo naporno što sam po završetku posla morao da pomažem majci oko poljoprivrede i stoke jer su tada otac i brat nadničili bez mene. Morao sam da radim po čitav dan.

U inostranstvo po golfa

- Zahvaljujući danonoćnom radu, moja porodica je polako počela da napreduje. Kad sam se 1987. godine vratio iz vojske, otac je prodao neke bikove i hteo je da mi kupi zastavu 101. Ali, nisam hteo taj auto. Želeo sam da imam golfa. Nažalost, otac nije imao toliko para. Pošto su u jednoj firmi u Austriji u kojoj je radio jedan moj rođak tražili radnike, rešio sam odem da bih zaradio dve do tri hiljade ondašnjih nemačkih maraka da bih kupio automobil koji sam hteo i da se vratim kući. Eto, otišao sam na mesec dana, a ostao sam 26 godina.

- Odmah sam se zaposlio kod Augusta Dufnera, imao je hotel Post, jedan od najboljih hotela u okolini. Kod tog gazde ostao sam 16 godina. Prvo sam čistio sneg, prao sudove, ako treba i kopao, razbijao kamen, menjao temelje. Mislim da sam radio više od svih jer sam bio nov i morao sam da se dokažem. Bilo je dovoljno da neko od starijih radnika kaže nešto loše za mene i gazda bi me otpustio. To je bio period pun trzavica. Srećom, gazda me je brzo zavoleo jer je video da sam vredan i pošten.

- Dve godine kasnije dobio sam papire, a uskoro sam se i oženio Jasnom, devojkom iz Srbije. Dobri momci se žene u svom selu. Četiri godine sam radio te obične poslove, ali sam i krao zanat. Pošto sam u vojsci bio kuvar, lako sam kapirao šta rade. Tada sam već postao desna ruka gazdi. Imao je toliko poverenja u mene da mi je ostavljao ključeve, znao sam kombinaciju sefa ako je trebalo para. I on je od mene polako pravio dobrog kuvara.

Zamenik šefa kuhinje

-Što se posla tiče, ništa mi nije bilo teško i sve sam mogao da postignem i to s osmehom. Radio sam i po 48 sati bez prestanka kada je nešto trebalo da se završi. Da sam ostao ovde, verovatno bih se mučio. Mnogo smo stekli od kada smo brat i ja pomagali roditeljima, koji su bili veoma vredni, ali to je sve presipanje iz šupljeg u prazno. Ne bih radio u firmi. Možda bih bio zidar. U svakom slučaju, nisam pogrešio što sam otišao u inostranstvo.

- Posle četiri godine kod gazde, počeo sam da pravim salate, pa kolače, pa razne priloge. Sticajem okolnosti neki kuvar je otišao iz hotela i mene su prebacili da radim s mesom. Tu su radili glavni kuvari. Od tada me niko nije zamenio. Postao sam zamenik šefa kuhinje i ostao na tom mestu osam godina. Potom je gazda uzeo restoran Kasino i tu sam sedam godina bio šef kuhinje. Pravio sam isključivo specijalitete nemačke, francuske i međunarodne kuhinje. Sve što nisam znao pitao sam, pročitao u nekoj knjizi ili terao decu da mi nađu na internetu. Mnogo sam brzo učio. Danas mogu da kažem da najbolje pravim kolače, a najviše volim da spremam švarcvald tortu i kolač sa sirom.

- Kad je gazda otišao iz Kasine, ja sam ostao. Imao sam odličnu platu i niko ne bi verovao da je jedan stranac mogao toliko da zarađuje. Ima naših ljudi koji i danas malo zarađuju i koji još uvek peru sudove. Mada, nije važno kolika ti je plata, već koliko možeš da uštediš. Neki zemljaci žive zapadnjačkim načinom života, a još uvek ima i pečalbara.

Svoj gazda

- Pošto sam već stekao svoje ime i bio na dobrom glasu kao kuvar, konkurisao sam za jedan lokal koji se iznajmljivao u samom centru, preko puta skijaškog lifta. Bilo je to mnogo dobro mesto za restoran. Uspeo sam da ga uzmem u zakup 2006. godine. Od tada sam počeo da radim samostalno. Nazvao sam ga kafe Kancevald. U njemu i danas radim sa suprugom Jasnom i ćerkom Jovanom, koja je završila srednju ekonomsku školu, udala se, ali je želela da ostane kod mene. Sva deca mi pomažu. Katarina studira jezike u Minhenu, ali radi u restoranu, a kad zatreba, tu je i sin Nikola, gimnazijalac.

- Od kako sam postao svoj gazda ništa se nije promenilo. Mada je mnogo ljudi mislilo da neću moći da opstanem. Odmah sam ih demantovao. Na zapadu mnogo vredi ime. Poznat sam kao kuvar Žiža. Pored toga, dosta novca sam uložio u adaptaciju. Promenio sam staru kuhinju koja je zahtevala veći broj radnika. Nisam se pokajao. Jesam potrošio ušteđevinu, ali sam uštedeo na radnicima. Pošto je to bio hotel s prenoćištem, shvatio sam da bi mi trebalo mnogo radnika koji bi održavali sobe. To mi se ne bi isplatilo.

- Zbog toga sam se odlučio za restoran koji prima oko 220 ljudi. Ne izdajem ga za veselja, niti angažujem muzičare. Nudimo samo odličnu hranu. Od podneva do zatvaranja restoran je pun. Nekada prođe i po 1.000 ljudi dnevno. U suštini, svi koji su tamo na odmoru, posebno skijaši, žele da dobiju hranu čim sednu. Mora da se radi brzo i kvalitetno. Mislim da je to jedan od najboljih retorana po kvalitetu hrane, ali i po usluzi. Ne spremamo nijedno srpsko jelo. Povremeno imamo punjene paprike. Dopadaju im se jer oni imaju slično jelo, samo što su naše paprike mnogo ukusnije. Vole i kolače, koje uvek ja pravim.

Džip umesto kadilaka

- Prvi automobil, ford sijeru, kupio sam 1990. godine. Tada se rodila Jovana i morao sam da imam auto jer živimo u planini. Nekoliko godina sam samo vozio automobile marke ford, a sada imam džip. Iako sam mnogo stekao, još uvek se bavim poljoprivredom u zavičaju. Obrađujem 10 hektara. Eto, juče sam sakupljao seno.

- Imam sve priključne mašine, kupio sam veliki traktor. To mi je hobi. Volim zemlju. Imam i 20 ovaca. Svaki put kada sam dolazio ja sam nešto uradio. Da su mi deca završila školu, ja bih se sutra vratio. Prvi dan kada im više ne budem bio potreban, neću da pitam suprugu, već ću odmah da dođem kući. Sigurno je jedino da neću da se bavim ugostiteljstvom.