Posekao šumu i napravio put
Teško je po selima i vrletima vranjskog kraja naći mladog čoveka koji je ostao u svom rodnom mestu, koji nije pobegao u grad. Tridesetpetogodišnji Stojan - Coce Petković jedan je od retkih. Živi na relaciji Vranje - Oštra glava. Znaju ga svi u selu, ali i okolini.
Ako žitelje ovog planinskog kraja upitate za ovog mladog čoveka, reći će: "Coce radi kao Crv, a živi kao bubreg u loju." Vole ga svi, a kako i ne bi kad su zahvaljujući njemu dobili kakav-takav put, kad svakog jutra obilazi stare i onemoćale i pravi spisak šta je kome potrebno od namirnica i lekova. Coce ne da da iko bude gladan, kad čuje da neko tavori, iz kuće ponese koliko može, brašna, sira, voća i povrća, da imaju bar za jedan obrok dnevno.
Dece nema- Računajući mene, ostalo nas je petoro u mahali. Komšija Živojin ima 74 godine, njegova supruga Ljubinka 66, moja baba 84, otac 62, majka 59. Eto, to vam je struktura zaseoka koji je nekada imao najmanje 10 đaka u nižoj osnovnoj školi u susednom Mijovcu. Sada je ta škola zatvorena, od prošle godine nema nijednog učenika. |
Brine o celom selu
Napornim radom stekao je imetak, kakav retko ko u ovom kraju danas ima. Sa ocem Zlatomirom, majkom Dobricom, bakom Ljubicom, kao i sestrama Slavicom, koja živi u Vlasu i Goricom u Beogradu, živi i najvećoj slozi i ljubavi. Najveća mu je radost kad se svi okupe oko ognjišta.
- U Vranju imam stan, ali sam više u selu zbog posla i roditelja. Bavim se gorosečom, prodajom ogrevnog drveta i ratarstvom, iako je zemlja lošeg kvaliteta i teška za obradu. Posao počinjemo čim svane, a završavamo kad se smrkne. Tako svaki dan u godini, jedino ne radimo kada je crveno slovo u crkvenom kalendaru ili neki praznik posebno vezan za naše selo - počinje priču Stojan.
Neradan dan bio je i kad smo posetili Oštru glavu. Bio je praznik Svetog Velikomučenika Makaveja, crveno slovo u kalendaru.
- Veruje se da će se onaj koji radi toga dana sigurno razboleti. A da bi ozdravio mora da tačno izbroji sva sitna zrna u cvetu maka. To je nemoguće, leka nema. Zato svi ovde poštuju tradiciju i ne rade - kaže Stojan.
Umalo tragedijaStojana je početkom avgusta ujeo stršljen zbog čega je imao velikih zdravstvenih problema. |
Oštra Glava je jedno od najmanjih planinskih sela u kraju Klisura, na tromeđi opština Vranje, Leskovac i Vučje. Ima samo 24 stanovnika, od toga nijedno dete. Na ogromnoj površini postoje dve mahale, udaljene jedna od druge čitav sat vremena vožnje uzanim planinskim putem, uraslim u travu i šiblje. Da bismo došli do njegove mahale, koja se nalazi na više od 1.000 metara nadmorske visine, idemo uskim, utabanim šumskim putem. Ovuda može proći samo terensko vozilo, putujemo Stojanovom ladom nivom.
Probijamo se između stabala gustih bukovih, hrastovih i jasikovih šuma, čitavih 45 minuta od asfaltnog puta sela Mijovac. Prolazimo oštroglavski potok, točkovi zapinju u blato, auto brekće pod pritiskom, ali nekako prolazi. Nastavljamo oštrim krivinama, pored provalija, na nekoliko mesta stajemo kako bismo s puta raskrčili kamenje koje se obrušilo. Stojan zna svaki deo puta napamet i mogao bi, kako kaže, žmureći da izađe do kuće.
- Taj put kojim idemo nije postojao. Sam sam ga prosekao, od Dupeljeva, kad se skrene kroz šume do moje kuće. Dugačak je oko pet kilometara. Niko od komšija nije hteo da pomogne, ni ovi koji su gore, ni oni koji su se spustili u niža sela ili otišli u druge gradove. Sve sam svojim sredstvima i mehanizacijom prosekao i utabao. Posle velikih kiša i zime, svaki put ga popravljam. Posekao sam moje šume, koje mi i te kako trebaju, ali put mi je potrebniji. Sad lakše stižem do mahale i roditelja. Sad ga svi koriste, ne branim, neka im je na uslugu i pomoć - kaže Stojan.
Upošljava samo sirotinju
Nekako izlazimo na čistac, odakle puca pogled prema Leskovcu i Poljanici. Suša je učinila svoje, kukuruz se jedva drži, zri pre vremena, kvalitet je nikakav. Rodile samo jabuke, one sitne planinske i šljive džanarika i trigonjka. Stojan očekuje da će i ove godine, kao i lane, ispeći oko 300 litara domaće šljivovice. Od pogleda na mahalu, čoveka podiđe jeza. Osim sređenog dvorišta Petkovića i njihovih suseda Jovića, sve kuće i pomoćne zgrade su napuštene i pred urušavanjem.
Izlazimo u dvorište, čisto, sređeno. Zlatomir i Dobrica posluju u plasteniku, u koji je Stojan uveo sistem navodnjavanja i u kome sve rađa. Paprike, krastavac, paradajz, papričice, sve prirodno, krupno i ukusno. Stogovi sena pored štale, mašine i mehanizacija u pomoćnoj zgradi. Kućica omanja, ali popravljena na vreme. Stojan pokazuje mehanizaciju u dvorištu i pomoćnim zgradama. Posebno gvozdeno vitlo, mašinu na koje se obmotava debelo uže, veže za posečeno stablo bukve ili hrasta, zakači za džip i vuče iz doline naviše prema putu. Tu se seče na trupce, cepa i ređa na kubne metre. Tovari se u traktor i tera u susedno Mijovce, dole u nizinu gde se prodaje po 22 evra za metar. Eto, tako zarađuje Stojan.
- Težeg posla nema, ali to nam je donelo novac i komociju. Mnogo radim, ali sada imam mogućnosti da platim radnike. Ima mnogo sirotinje u ovim krajevima, isključivo njih upošljavam. Plaćam ih odmah, nekada i ranije jer znam da im je preko potrebno. Znam svaku kuću u okolini, pa kad čujem da neko gladuje, skačemo u pomoć onoliko koliko možemo kao porodica. Odnesemo pomalo brašna, sira, pasulja, krompira... Ne mogu da gledam da neko nema ni jedan obrok dnevno, zato me ovde ljudi cene i blagosiljaju - priča Stojan.
Porodica Petković drži dve krave, jednu svinju i 20-ak kokošaka. Kažu, taman koliko im je potrebno. Posadio je Coce i kukuruz na dva hektara, ali zbog suše se ne nada dobrom rodu, najviše dve tone, što je malo za uložen novac i trud.
- Kad pretekne, majka prodaje u Vranju, gde imamo stalne mušterije: od sira, krompira, pasulja, do jabuka i krušaka. Beremo i pečurke kojih ima po okolnim šumama koliko voliš. Ima vrganja, lisičarki i jajčara. Kraj je bogat i malinama, kupinama, lekovitim travama, od svega se može po malo zaraditi. Vredni smo i radimo sve, nemamo vremene da ležimo i gledamo u nebo da nam odozgo nešto padne. Zato imamo sve što nam treba.
- Da pojedemo i da se obučemo. Kupatilo sam u kući napravio pre 15 godina, svi su mi se u selu smejali, pravili me ludim, kao šta će mi to kad su se svi moji preci kupali u drvenom koritu. Imamo dva frižidera, dva zamrzivača, mašinu za pranje, dva električna šporeta, televizor... Kupio sam traktor, sejačicu, motokultivator, električni mlin, džip i motor. Imam i stan U Vranju. Samo je ostalo da ispunim želju sebi i roditeljima, da se oženim, da dobijem dete, da ga donesem ovde, unesem u kuću i da se čuje plač na radost familije Petkovića.
