Kako je Anđela dobila novo srce

Ljubinka Buba Milovanović iz nevladine organizacije Životna pomoć godinama nesebično pomaže nevoljnicima, ljudima sa margine društva. Ljubazna i predusretljiva, svojom smernošću, velikom upornošću i odricanjem, učinila je da se mnogi ljudi u nesreći ne osete zaboravljenim i napuštenim. Zovu je vranjskom Majkom Terezom jer se godinama trudi da niko ne ostane bez preko potrebne pomoći.

- Pomagati drugome je ljubav, ali prava! Kako bi, inače, moja porodica trpela da me po ceo dan nema kod kuće. Ćerka Tijana je takođe u organizaciji Životna pomoć, ona je zadužena za administraciju, a ja za rad na terenu. Da nije mog supruga Toze, ne bih ovo mogla da radim. Razbaškarila sam se u prostorijama njegove firme, od koje u stvari živimo, on plaća i moje račune za telefon, vozi me na teren, pomaže mi novčano kad zaškripi.
 

Čovićeva pomoć

- Ima skoro 20 godina od kako je u Gornjoj čaršiji, delu Vranja, eksplodirala plinska boca. Majka i dvoje dece koji su se u tom trenutku zatekli u kući zadobili su teške opekotine. Dečak je najviše stradao. Bio je to školski drug moje ćerke Tijane i rešila sam da pomognem tom detetu. Vodila sam ga od lekara do lekara sve dok mu nisu zalečili rane. Nakon toga uvidela sam da moram da nastavim da se bavim humanitarnim radom. Tada sam shvatila nešto, čega se i danas čvrsto držim: Dužnost onoga koji želi da koristi zajednici, jeste da potpuno zaboravi na sebe i svoj interes.

- Logični nastavak moje karijere bio je Kolo srpskih sestara, a onda sam 2001. godine sa još nekoliko entuzijasta formirala NVO Životna pomoć. To mi je i posao i hobi i nijednog trenutka nisam zažalila zbog toga. Sećam se, bila sam na nekom humanitarnom koncertu u Beogradu i tamo sasvim slučajno upoznala Vesnu Čović, suprugu Nebojše Čovića, tadašnjeg šefa Koordinacionog tela za Kosovo i Metohiju. Onako, kroz razgovor o tome čime se bavim, kakvi su uslovi u našem domu, pomenula sam i plan da vodim decu iz Doma za nezbrinute na more. Vesna se oduševila mojom idejom i ponudila mi konkretnu pomoć: "Gospođo Bubo, mislim da to neće biti nikakav problem. Kad vidite Nebojšu, samo mu priđite, a ja ću mu u međuvremenu ispričati sve o vašoj divnoj zamisli", rekla mi je tada. U prvi mah pomislila sam da je to još jedno prazno obećanje, ali nisam imala šta da izgubim. I tako sam se posle nekoliko dana videla sa Nebojšom Čovićem i on je rekao da problem smatram rešenim. Jedva sam čekala da prenesem deci tu veliku i važnu vest. I stvarno, uskoro je tadašnje Koordinaciono telo za jug Srbije prebacilo na račun doma 12.500 maraka. Bio je to avgust 2002. godine.
 

Porodični zlostavljači

- Svega sam se naslušala i nagledala. Dobro se sećam kada je u selu Krševica kod Bujanovca pomahnitali otac pobio celu porodicu. Igrom slučaja ostala je u životu četvorogodišnja Kristina Arsić. Kad smo otišli da je vidimo, ležala je podbočena laktom i crtala svoje najmilije koje je njen očuh svirepo ubio: majku Suzanu, baku Sunčicu, trogodišnju sestru Stefanu i dvogodišnjeg brata Lazara. Koliko se sudbina poigrala sa detetom koje je preživelo masakr, ali i ostalo bez desnog oka jer joj je ubica pucao u glavu, pokazivala nam je velika tamna mrlja od krvi na kauču na kojem je ležala. Na istom kauču na kojem se desio stravičan zločin.

- Uz pomoć svih dobrotvora, među kojima su i brojni čitaoci "Vesti", sada je to jedna prelepa devojčica, sa ugrađenim veštačkim okom. Dobili smo brojne donacije, uspeli smo da joj izdejstvujemo sigurnu budućnost. Pod starateljstvom je ujaka Gorana i ujne Violete, kuću su sredili, imaju plastenik, mnogo toga za jednu skromnu porodicu.

- Dečaci Miloš (6) i Marko (5) živeli su sa ocem Goranom (35) u selu Lukovo kod Vranja. Pomagali smo im, ali smo osećali da se nešto čudno dešava. Otac im je bio hronični alkoholičar i decu je tukao i zlostavljao. Saznali smo za to, otišli i videli stravičnu scenu gde im je sekirom pretio da će ih pobiti. Poveli smo akciju da decu izmestimo iz te porodice. Nije išlo sve tako lako, zbog propisa i ko zna šta svega još. Uspeli smo, zahvaljujući javnosti, da ih smestimo u hraniteljsku porodicu.
 

Najgora je dečja nesreća

- Od jednog učitelja iz planinskog sela Lipovac saznali smo za muku jedne 16-godišnje devojčice Ljiljane Mladenović. Praktično je bila još dete, a živela je u planini, na desetak kilometara od Vranjske Banje. Sama je vodila brigu o svojoj bolesnoj majci Ratki (48), bratu Dejanu (18) i sestri Mariji (9). Zatekli smo je kako se sprema da ide u nadnicu, bilo je vreme za đubrenje njiva. Utovarala je drvena kola stajskim đubrivom, zatim ga nosila na njivu i đubrila zemljište. Sve to za 300 do 400 dinara zarade. Nikada neću zaboraviti njene crne oči koje su bile prepune nade i vere da će joj neko konačno pomoći. Sa njenog lica nije silazio anđeoski osmejak, koji je dobro krio tragove surovog života u planini, bez pomoći. Bila je oniska, širokih ramena, kratkih, ali jakih ruku i nogu. Hodala je tako da je izgledala kao da kosi. Od svanuća do mraka vodila je računa kako će tog dana svi skupa preživeti. Pomogli smo Ljiljani i njenoj porodici da sagrade kuću i usele se. Ljiljana se kasnije udala u susedno selo Slivnicu, ima decu i srećna je.

- Dečja nesreća nekako najviše pogađa. Pogotovu kad ostanu bez podrške roditelja. Teška sudbina zadesila je i devetogodišnjeg Nemanju i sedmogodišnju Zoranu Marković iz sela Prevalac, 15 kilometara od Vranja prema Vladičinom Hanu. Otkako su ostali bez roditelja, živeli su u kući strica Dragana i strine Verice. Njihov otac, Zoran Marković, komandir policije, tragično je nastradao sa kolegom u saobraćajnoj nesreći na magistralnom putu Skoplje-Beograd, kod Bujanovca. Nemanja se rodio u Prištini, a Zorana u Vranju. Od kako su izbegli iz Prištine, nakon rata 1999. godine, njihova majka Tanja se povukla u sebe. Teško je preživljavala izgnanstvo. Kada se porodila sa Zoranom počela je čudno da se ponaša, počela je da pije kojekakve tablete. Da bi ih prehranio, Zoran je morao da radi na administrativnoj granici, na lokaciji Depce. Bio je komandir. Kada je Zorana imala devet i po meseci, Tanja ju je ogradila na krevetu jastucima, uzela pištolj i ubila se. To je strašno pogodilo sve, posebno Zorana. Poveli smo veliku akciju, uključio se MUP Srbije, premijer Ivica Dačić, načelnik vranjske policije Slađan Velinović i Dragan Tomić sa njegovim Simpom. Sagrađena im je prelepa kućica u selu. Imaće i stipendiju za školovanje.
 

Pomoć dijaspore

- Kruna našeg rada svakako je novo Anđelino srce. Igrom slučaja vraćali smo se porodično iz Makedonije preko graničnog prelaza Prohor Pčinjski. Carinik nas je prepoznao i ispričao nam o Anđeli za čiju je nevolju saznao od njenih rođaka. Odmah sam rekla sebi: "Moraš da pokušaš sve da pomogneš detetu." Angažovala sam se maksimalno kako bi ljudi saznali za priču o teškoj sudbini male Anđele Aleksić, čiji roditelji žive od sitne poljoprivrede, sa troje dece. Mnogi su mi govorili da je to uzaludna misija, da je velika suma, da treba država da se uključi i plati. Pomogli su svi, počev od Tomića iz Simpa, preko Okružnog i Osnovnog tužilaštva u Vranju, do brojnih donatora iz zemlje i inostranstva. Posebno bih istakla pomoć naše dijaspore iz Beča, sa crkvom i sveštenicima sa vladikom Irinejem Bulovićem. Posle šest meseci provedenih u austrijskoj prestonici, gde joj je uspešno obavljena transplantacija srca, 13-godišnja Anđela Aleksić iz planinskog sela Borovac kod Bujanovca vratila se kući.
 

Porođaj u vodenici

- Porodica Stojičević iz Donjeg Stajevca, kod Trgovišta, brojala je 12 članova, ali nije se po tome izdvajala, već zato što su svi zajedno stanovali u vodenici koju im je na korišćenje ustupila firma Radost. Živeli su u jednoj većoj sobi vodenice i omanjem dozidanom hodniku. U vodenicu, u dograđeni hodnik, ulazilo se kroz drvena sklepana vrata, na daskama preko kojih su prikovane poprečne letve. Sećam se kakav šok smo doživeli kada nam je majka Zora pričala kako se porađala gde stigne, čas u bolnici, čas u vodenici. Tako je jednom njen Dobrivoje otišao da radi u nadnicu, a ona ostala sama i dobila bolove. Legla je na linoleum, rodila jedno dete, presekla vrpcu makazama i zalepila je selotejpom. A onda je ponovo osetila trudove i shvatila da u stomaku ima još jedno dete. Za ovu ženu, to nije bilo ništa strašno. Novorođenčad je okupala vrućom vodom, uvila ih u krpe i sa ovim zamotuljcima pod rukama sačekala svog Dobrivoja. Morali smo da im pomognemo. Vodenica je pretvorena u manju kuću za stanovanje, potom je dograđena nova prostorija, dobili su plastenike i stoku da bi mogli da žive od sopstvenog rada. Starija deca kasnije su otišla u Trgovište i sada tamo stanuju i rade.

- Još jedna brojna porodica dobila je našu pomoć. Ljubisavljevići su sigurno najbrojnija porodica u Pčinjskom okrugu, a i u Srbiji se takve porodice mogu na prste izbrojati. Dragan ima troje dece iz prvog braka i devetoro zajedničke sa Draganom. Njima pomažemo već duže vreme, ne bi mogli da opstanu bez naše pomoći, ali i pomoći drugih odgovarajućih službi...