Zlatiborsko selo opčinjeno glinom
Zlakusa, selo na razmeđu užičke i požeške opštine, čuveno je po grnčarskom zanatu i rukovanju glinom. Od 200 domaćinstava bar dvadesetak se profesionalno bavi grnčarijom.
Deceniju i po Mileta Lazić pravi zemljane lonce, šerpe i druge posude. Ispod njegovih mađioničarskih ruku za samo petnaestak minuta od gline i mlevenog kamena kalcita izađe šerpa u kojoj se spremaju ukusna sarma, paprike, kupus, pa i "bosanski lonac".
"Glina za grnčariju vadi se u majdanu u selu Vranjanina, a kalcit se kopa u Rupeljevu kod Požege. Kalcit se samelje i u pripremi sjedini pola -pola sa glinom", priča Mileta.
Grnčar, obučen u narodnu nošnju, na grnčarsko kolo stavlja komadić gline, razvlači ga u obliku deblje palačinke i vrteći kolo oblikuje dance ili dno zemljane šerpe. Od komada gline pravi "sudžuk", izdužen komad u obliku klipa kukuruza, pa njim zida telo posude, okrećući u krug grnčarsko kolo i postavljajući glinu u vertikali.
Kad je zid šerpe ugrubo ozidan, Mileta nožem, neprestano okrećući grnčarsko kolo, gladi zid sa spoljašnje strane, a tvrđim komadom gume i njenu unutrašnjost. To onda radi i mokrom krpom.
Važan deo posla je "bočanje" posude. Nakvašenom tkaninom iznutra majstor lagano pritiska glinu koja se "ispupčuje" i postepeno dobija željeni oblik šerpe. "Šaranje posude" je začuđujuće jednostavno. Nazubljenim točkićem, opet uz pomoć grnčarskog kola, Mileta šara šerpu.
Ostaje još da se na šerpu, koja je dobila braonkastu boju, dodaju jednostavne drške. Sud se zatim suši u grnčarskim radionicama dok ne pobeli, a onda u sušari dok ne pocrni i na krju u užarenoj peći dok ne dobije crvenu boju. Sušenje suda traje od 10 do 15 dana.
Svetozar Šunjevarić i njegov brat Veselin dnevno urade šest zemljanih lonaca raznih veličina ili do 2.000 komada godišnje.
Zlakusa je selo gde grnčari oplemenjenoj glini veštim rukama dušu udahnjuju, ovaploćuju je i oživljavaju stvarajući tako ugođaj oku i stavljajući je u službu čoveka.
Mlađani Darko Tešić svoju radnju za proizvodnju grnčarije premestio je iz kuće na početak sela, gde je formiran zanatski centar od nekoliko brvnara.
"Ovde je prodaja turistima mnogo veća. Znatiželjni prisustvuju stvaranju posude od gline, iščuđavajući se kako ona na jednostavan način nastaje. I onda, kad se uvere kako je sve to što je postalo ispod grnčarskog kola čisto i zdravo, obavezno kupuju", kaže Tešić.
U ovom užičkom selu svi su glinom opsednuti. Time kako je nabaviti, uskladištiti, umesiti kao testo, gde naći beli kvarc, kako ispeći urađeno i onda, na kraju, izložiti i prodati... Ovde se lonci prave rano ujutro pre prvih petlova i kasno uveče kad sova zahuče. O njima, njihovim šarama i bojama priča se na krsnim slavama, babinama, daćama i poselima, pa i na saboru trubača u Guči i "Kupusijadi" u Mrčajevcima.
Ćirilično slovo Z "zakofrčeno", kako kažu grnčari, zaštitni je znak njihovih proizvoda, ulaznica u svet posebnosti i originalnosti, put ka zdravoj hrani u zdravim glinenim posudama.
U mnogim selima u Srbiji meštani dižu spomnike onome po čemu je ono poznato. Tako postoje spomenik trubi, pčeli, kupusu. Ovde, na samom ulazu u naselje, putnike, goste i namernike dočekaće "njegovo veličanstvo" ogroman zemljani lonac.
