Dedovina koje se i ministar odrekao

Slobodan Milosavljević potiče iz ovog mesta, dolazio je kao dečak, ali je to izgleda zaboravio, pa je dok je ministrovao jednom zemljaku rekao da ne poznaje nikog iz Poljanice.

Oni nemaju brige još uvek: Deca Golemog Sela

Do Golemog Sela u Poljanici, koje meštani zovu slepo crevo Srbije, putujemo autobusom vranjskog Kavim Jedinstva. Dvadesetak kilometara planinskog puta taman je dovoljno da vidimo svu bedu i sirotinju ovog kraja koja nikad veća nije bila. Većina žitelja ne zna ko je na čelu vlasti u Vranju, psuju sve od reda jer muka ih je pritisla kao nikad pre. Glad kuca na mnoga vrata. Kažu, vlada bezvlašće, ljudi nemaju za hleb, a žive u selu. Šuma se seče na divlje, bez reda i mere, uništava se priroda.

Reka Veternica, njene obale, ali i doline okolnih rečica i potoka stecište su divljih deponija koje prema nekim proračunima ima više od 60. Najviše im smeta put, prepun rupa koje se niko ne seti da zakrpi. Još nisu dočekali kontejnere, iako su više puta molili, i bilo im je obećano. Stanovništvo je staro, umire se svakodnevno, a plač novorođenčadi se retko čuje. Ovde su najcenjeniji doktor, laborant i medicinska sestra.

Kod Jumkove fabrike konfekcije, preko mosta na Veternici, krećemo prema mahali Baljkovci koja je smeštena na brdu, uz selo Dragobužde. Domaćin nam je Momir Stošić Moša (83), penzioner, dugogodišnji radnik Jumka.

Jumkovi radnici gladuju

Momir živi sam u kući, deca su u Vranju. Pridržava se štapom, ali je vitalan i krepak, uvek spreman na šalu. Ne krije da uprkos godinama voli vino i žene.

- U Golemom Selu ima oko 100 udovica, a one nisu osuđene da pate. Samo, mlade ne interesuju mnogo žene, već samo pijančenje, džabe što im pričam stalno:

"Dobrodušna Vela stomak napela", a nisam video tako nešto u selu. Za 10 godina biće nas upola manje. Zakopaše nas u blato - kaže Moša.

Vodeničar Milivoje i sekretar MZ

 

Priča kako je njegov bivši komšija Vlajko Jović, nekadašnji generalni direktor Jumka, bio velika sila u kraju, ali je i on pobegao. Imao je ispod sebe 13.000 radnika, napravio od fabrike čudo, a onda pobegao i ostavio ih na cedilu.

- Otišao je u Beograd, tamo je dočekao penziju i ostao. A ovde, ostavio sve novom direktoru, koji je sve uništio. Kad je osetio da i njega grom može da strefi, zbrisao i on za Beograd - priča Momir.

Seća se, dete je bio kada su doneli prve mašine u Zadružni dom. Celo selo se okupilo da to vidi, više od 1.000 znatiželjnih.

Momir Stošić sa Gordicom

 

- Te davne 1983. godine sam i ja mašine u rukama nosio. Fabrika se otvorila 1985. godine. Ej, koja je to radost bila. Ukupno 430 radnika dobilo je posao. Ali, uglavnom su to bile žene. Usred veselja, govorim direktoru Joviću: "Slušaj me, ima jedan veliki problem u selu." A on se smeje, misli pričam gluposti. Viče: "Nema više problema u selu", a obrazi samo što mu ne puknu od smeha. "Varaš se, Vlajče, mnogo ima kokošaka u selu, a šta ćemo da radimo sa petlovima", pitam ga. "Ne razumem, šta govoriš?" kaže on meni. I ja mu objasnim: "Napravio si fabriku ženama, to su ti kokoške, a sad da stisneš petlju pa da napravimo fabriku muškarcima, to su ti petlovi. Jedno bez drugo ne ide, ako se ne izlegnu pilići, od Golemog Sela ništa neće da ostane. Kad tad, pustoš će da bude" - seća se Momir.

Kaže, savetovao je da se otvori mlekara, otkupna stanica, fabrika za preradu, bilo šta... Jer, bilo je i stoke i mleka koliko hoćeš.

- I obećao je, ali ode za Beograd, jer vlast je slast. Malo pomalo i fabrika sa onih 430, spade na 100 radnika. Mogu da kažem da je dobro što bar i oni imaju posao. Prime ljudi po 8.000-9.000, a to je danas premija. Samo čujem da im sad plate kasne po osam meseci, rade samo za topli obrok, pojedu po tri tanjira čorbe u 10 ujutru i kilo hleba, pa tek uveče nešto kod dođu kući. Tako preživljavaju - priča Moša.

Mleko teklo u potocima

O Poljanici danas niko više ne vodi računa.

- Ima 200 novih, stasalih radnika i još toliko onih sa 10 ili 15 godina staža. Svi oni čekaju posao. Da imaju gde da rade, Poljanica nikad ne bi opustela - tvrdi Momir.

A imalo je ovo selo i jednog ministra koji je iz njega potekao. Ali nije hteo ni da čuje za Poljanicu...

- Imali smo našeg ministra trgovine, Slobodana Milosavljevića, eno iz mog dvorišta vidi mu se kuća, od repetitora desno. Poslednji put je bio u selu kao dečak, kampovao je sa porodicom pored reke. Predstavlja se da je iz Vojvodine, a otud mu je žena. Sramota ga da kaže da je Vojin unuk. Onog Voje koji je terao magarca po selu i tražio po kućama da mu se štogod da, kako bi decu ishranio. A baba mu je po ceo dan pevala na brdu, pa je odjekivalo dole niz reku. Svega se toga odrekao. Čuo sam kad ga je jedan naš posetio i rekao mu da su zemljaci, ovaj kratko odbrusio: "Kad je deda gladovao niko ga nije gledao, ne poznajem nikog iz Poljanice", kaže Moša.

Spremamo se da se spustimo naniže u selo, pored Veternice. Moša ugovara domaću pitu-banicu. Tako nešto majstorski sprema Gorica Simić (62), koja živi u kući poklonjenoj od ujaka, staroj više od 100 godina.  Dece je sve manje u selu, Novica Stanković, sekretar u mesnoj zajednici, nabraja nam poražavajuće podatke.

- Golemo Selo po najnovijem popisu iz 2011. godine ima 1.148 stanovnika, od toga ima puno onih koji su ovde prijavljeni, a ne žive u selu. Imamo osnovnu školu, od prvog do četvrtog razreda, koju pohađa 20 učenika, najviše, i to mahom Roma. U prvi razred upisano je troje učenika. Crno nam se piše, selo mahom čini staračko stanovništvo - kaže Novica.

Bela kuga kuca na mnoga vrata Golemog Sela.

- Godišnje se rodi troje dece, a umire između 33 i 38 meštana. Pop danas najbolje zarađuje. To je strašno. Ovde je retkost da se vidi svadba. Neoženjenih ima puno. Sede po prodavnicama, samo piju i svađaju se oko gluposti - kaže Moša.

Nekada se u selu čuvalo mnogo ovaca i krava. Mleko je, kažu oni koji se sećaju, teklo u potocima. Postojali su trgovci stokom iz sela koji su ovce otkupljivali i prodavali u Solunu.

- Sada se otkupi jedva oko 100 litara mleka, a moglo bi mnogo više. Kad bi se otvorila mlekara, pa da država malo pogura. Stočarstvo, pa voćarstvo. Ovde rađaju kruške kao dudinje. Od jednog drveta moglo je da se nabere po 500 kila, i to zdravih, neprskanih krušaka. Ljudi su na konjima, pune bisage sa kruškama, terali u otkupnu stanicu u Priboju Vranjskom - priča Moša.