Starci čame na planini
Leto je na Rogozni, trava rodila kao nikad do sada, a nema ko da je kosi, njive su odavno u korovu, kuće takođe... Nigde čoveka da sretneš. Svuda - muk, ni pas da zalaje. U Rajetićima, nekada centru mesne zajednice, gde je živelo 1.000 duša, ostalo joj petoro staraca, ne radi prodavnica, prazna ambulanta, ne dolazi autobus...
U ovoj nekada najvećoj mesnoj zajednici, na planini koja pokriva prostor veći nego ostatak novopazarske opštine, gde živi 120.000 stanovnika, više nema ljudi, desetak sela i zaseoka u kojima su pomrli i poslednji žitelji, izbrisano je iz spiska živih, kad ja i moja Draguna odemo na onaj svet, a skoro ćemo, ni Rajetića, poput Kašlja, Smilovog Laza, Zlatara, Javora, Junaka, Vranovića i drugih ispražnjenih sela, više neće biti na geografskoj karti - žali se, dok se jedva kreće, Kamenko Ilić, bivši šef mesne kancelarije u Rajetiću, višegodišnji predsednik mesne zajednice i, kako sam sa setom voli da kaže, neuspeli borac za spas Rogozne.
- Rogozna će definitivno ostati pusta, doživeli smo ekonomski genocid, sve što je moglo da ode otišlo je, čak 80 stanovništva se odselilo, opstalo je poumiralo. Dok je Rogozna tiho nestajala, u Novom Pazaru (najveći deo planine pripada ovoj opštini, ostatak Zubinom Potoku i Zvečanu) i prestonici Beogradu ni prstom nisu mrdnuli da nam pomognu, prazni se ogroman strateški prostor, ali Vlada Srbije izgleda za to mnogo ne haje - naglašava Ilić.
Država lagalaBivši poslanici iz Novog Pazara, Milan Veselinović i Radenko Joković kažu da je žalosno što se država odriče tako važnog i tako velikog prostora na granici sa Kosovom. |
- Kao da se neko zaverio protiv nas, poslednji smo u opštini dobili struju, puta još nemamo, autobusa takođe... Živimo kao u srednjem veku - žali se Desko Vukosavljević, jedan od poslednjih žitelja nekada velikog sela Javor.
U mom Negotincu bilo je 50 domaćinstava i 200 stanovnika, sad sam ja, ako ne računamo i moju kravu "Ružu", jedina duša u selu. Ako odem kod dece u Kraljevo ili umrem i Negotinac će biti izbrisan sa spiska živih sela na Rogozni - kaže Drina Veljović.
- Dođu leti deca, obiđu me, budu koji dan i odu, a ja ostajem u ovoj nedođiji. Da je država izgradila put do sela, a mogla je da je htela, ne bi baš svi otišli, moglo je lepo da se živi i od poljoprivrede, posebno od stočarstva, nije lako ni onima koji su otišli, fabrike ne rade, neki bi se i vratili, ali ne vide nikakvu perspektivu u bespuću - ističe Drina.
Malo dalje, na drugom delu Rogozne, Gorica i njen brat Milan Acković žive sami u selu Odojeviće, udaljenom od Novog Pazara 30 kilometara: do grada leti mogu kamionom i većim putničkim vozilom, a zimi samo pešice.
Najbliži komšija nam je na kilometar i po, starac koji živi sam, svi u selu su starci, ja sam sa 60 godina najmlađi, ostao sam ovde zbog bolesne sestre, inače bi, kao i drugi otišao jer na Rogozni više ni za mlade, ni za stare nema života - žali se Milan Acković.
Raj za krompirDo pedesetih godina prošlog veka Rogozna je bila jedan od najvećih proizvođača krompira u Srbiji, postojala je i posebna robna marka "beli krompir sa Rogozne". Zemlja na celoj planini je, kažu stručnjaci, kao stvorena za ovu kulturu. Proizvodnja je moguća bez ikakvih hemikalija, a krompir sa Rogozne bi kao zdrav proizvod iz netaknute prirode mogao i u Evropu. Na to računa i Emin Hamzić iz sela Brđani, nešto bližeg Novom Pazaru i asfaltu, koji je ove godine krompirom zasejao dva hektara. Ako posao krene planira da zaseje 10, a potom i 50 hektara. |