Kako sam Čkalji poklonio Ćurana
Milovan Marković Lala iz Jagodine potomak je ugledne čuvene trgovačke porodice, nekada poslastičar i trgovac, danas poznati ugostitelj restorana "Jovanča Micić", koji nosi ime glavnog lika Nušićeve komedije "Put oko sveta", a vremenom je postao srpski sinonim za svetskog putnika.
Lalina majka Persida bila je poznata kuvarica, koja je napamet znala recepte na stotine jela, pa je predratni suvlasnik fabrike piva Beherus, Čeh po poreklu, svakog dana dolazio kod nje na ručak, jer je tvrdio da Persida ima zlatne ruke. U vreme manifestacije Pesma leta u Jagodini su se okupljali svi poznati umetnici, koji su na čašicu razgovora dolazili baš kod Lale.
Danas gotovo da nema poznate ličnosti koju nije ugostio u svom restoranu, otvorenom 1985. godine. Dragan Džajić, Mladen Delić, Lepa Brena, braća Bajić, Safet Isović, Branislav Lečić, kao i inostrani ambasadori u Srbiji, samo su neki od njegovih gostiju. Shodno sudbini Nušićevog junaka i Lala je, što u potrazi za znanjem, što iz radoznalosti, proputovao svet. Od 1966. godine do 2005. godine odlazio je na privremeni rad u Nemačku, zemlju poznatu po gvozdenoj disciplini i predanom radu.
Porodica vaterpolista- Ove godine navršavaju se 64 godine mog bavljenja sportom. Kao mladi vaterpolista bio sam izuzetan golgeter. Igrajući za vaterpolo klub iz Ćuprije, u dva susreta sa Partizanom postigao sam devet golova, iako je na njihovom golu stajao proslavljeni Muškatirović. Na plivačkom mitingu u Ohridu, pre 50 godina, vratio sam se sa dve bronzane medalje na 100 i 200 metara slobodnim stilom. Igrao sam i za studentsku vaterpolo organizaciju u Beogradu. Potom sam položio ispit za instruktora plivanja. Bavio sam se i atletikom i bio jedan od retkih ljudi iz Pomoravlja koji su osvajali nagrade u oba sporta. Dva puta sam osvajao treće mesto u bacanju diska za juniore na prvenstvu Srbije, dok sam u istoj disciplini na atletskom prvenstvu Jugoslavije bio šesti. |
Sve što je naučio, Lala je najpre primenio u svojoj poslastičarnici "Jovanča Micić", koju je otvorio 1970. godine, a potom i u istoimenom restoranu.
Iako je zagazio u sedmu deceniju, Lala još uvek uskoči u bazen i seća se vremena kada je bio vaterpolista, bacač diska, atletičar. Kad god je pored neke vode, kako kaže, kroz sećanja mu prođu golovi koje je postigao kao član ćuprijskog vaterpolo kluba.
- Tako sam postao zarobljenik vlastite mladosti - ima običaj da kaže.
U vreme odmora prelistava stare albume, briše prašinu sa požutelih fotografija iz burne i uspešne mladosti i brani od zaborava trenutke kada je Jagodina bila varoš u kojoj su se svi poznavali i pozdravljali, skidajući pepir uz blagi naklon.
KONJI I DOLAP
- Moj deda po majci, Božin Grujić, u Supskoj kod Ćuprije imao je imanje od preko 20 hektara. Uzgajao je povrće kojim je snabdevao kasarnu, bolnicu, a prodavalo se i na pijaci. Povrće je zalivao vodom iz četiri dolapa, koja su okretali konji, krave i volovi, koji su se smenjivali na dva sata. Niko u okolini nije imao dolape. Pošto je u vreme rekvizicije otac Dobrivoje bio u zatvoru, majka Persida i ja morali smo da nadničimo. Deda nije bio u mnogo povoljnijoj situaciji, jer su mu oduzeli 15 hektara. Jednu njivu ni dan-danas nisu vratili.
- Iako sam imao samo šest godina, terao sam konje u dolapu. Konj bi me uvek nagazio, jer nikako nisam mogao da uhvatim korak sa njim. Bilo je teško i što sam morao da ustanem u pet sati. Radilo se do zalaska sunca. U vreme suše i duže. Moj deda nikada nije hteo da povije kičmi ni pred kim. Često je govorio: "Mi vas učimo da 'odite, a vi puzite." Njegove reči sam shvatio tek mnogo kasnije kada sam sazreo, pa sam i ja kroz život išao uzdignute glave.
KOD OGLEDALA
- Moj deda Dragutin Marković držao je trgovinu u centru grada pored mesta koje su svi stari Jagodinci zvali "Kod ogledala". Kada se vratio iz Beograda, gde je završio trgovačku školu, otvorio je radnju pored bivšeg Politikinog lokala. Pošto je odlično savladao marketing, on je 1911. godine postavio ogledalo pored svoje radnje. Sredom i subotom "devojčići sa sela zagledali su frizuru i maramčići, a onda bi se vrcnuli da vide kako gi stoji", pričalo se.
Pomoć za hramove- Voleo sam da dajem priloge za božje hramove. Krajem septembra 1993. godine uplatio sam pet milijardi dinara za izgradnju Hrama Svetog Save na Vračaru u Beogradu, što je jedan od najvećih dobrovoljnih priloga. Srpska patrijaršija mi se pismeno zahvalila za prilog. Bio sam donator i prilikom renoviranja konaka manastira Jošanice u Jošaničkom Prnjavoru. Pomogao sam i našu braću iz Zavodovića, koji su prebegli u Doboj. |
Tu su se događali čuveni okršaji između Vašaraca i Pivaraca, meštana dva naselja. Bio je to i svojevrstan informativni centar, gde su mogli da se čuju najnoviji tračevi, koji su bili mnogo tačniji od sličnih ogovaranja po ondašnjim jagodinskim berbernicama. Nažalost, ogledalo je skinuto šezdesetih godina prošlog veka, ali još uvek čak i mlađe generacije znaju gde je ono bilo. - Deda Dragutin poginuo je na Ceru 1914. godine kao pešadijski potporučnik četvrte čete drugog bataljona 15. puka. Imao je samo 25 godina.
- Otac Dobrivoje takođe je držao trgovinu, a zanat je izučio u Bjelovaru. Gazda ga je toliko voleo i želeo da ga posini, jer je otac imao sedam sestara i dva brata. Ali, on to nije želeo.
PEČALBA PO SVETU
- Po zanimanju sam poslastičar i trgovac. U vreme dok sam radio u prodavnici Jagodinka rešio sam da sa prijateljem 1965. godine odem u Amsterdam. Zaposlio sam se u magacinu metala, ali mi se posao nije dopao, a nisam znao ni jezik, pa sam se vratio posle nedelju dana. Pošto mi otac Dobrivoje nije dozvolio da se učlanim u neki beogradski vaterpolo klub, naredne godine sam demonstrativno otišao u Hamburg. Posao mi je odgovarao i odmah sam dobio papire. Šest meseci sam radio kao poslastičar kod gazde Hansa Henriha Vrede, kod koga sam i stanovao. Potom sam se preselio u Borghors i bavio se tekstilom. Međutim, kako nam je država 1970. godine vratila kuću od stotinak kvadrata i lokal, koji je nacionalizovala 1948. godine, otac mi je rekao da dođem u Srbiju da nam opet ne bi oduzeli imovinu, jer će misliti da nam nije potrebna. Razmislio sam i odlučio da se vratim.
- Sad mi je žao što nisam ostao, jer nikakve trzavice nisam imao. Živeo sam kao grof. Izgubio sam veliki kapital. Mislim da bih tamo mnogo bolje prošao. Verovatno bih otvorio svoju trgovinu. Gazda mi je slao papire da se vratim i kada nije moglo da se uđe u Nemačku. Slao mi je blanko radnu dozvolu koja je važila na godinu dana. To nigde nema. Svake godine, zaključno sa 2005, odlazio sam u razne gradove Nemačke da radim na mesec-dva da ne bih izgubio radnu dozvolu.
GARDEROBA ZA KICOŠE
- U Nemačkoj me poznanici pamte po tome što sam stari opel kupio za 50 ondašnjih maraka, vozio ga nekoliko meseci, a onda ga prodao za 80 maraka. Gazda me je sutradan odmah unapredio i povećao mi platu, a onda je zatražio da mu pokažem gde je ta Jagodina kako bi bez neke veće provere primao radnike iz našeg grada. Prilikom svakog dolaska u Jagodinu donosio bih garderobu koju sam u Nemačkoj kupovao na sezonskim rasprodajama i prodavao ovdašnjim kicošima koji su pratili poslednje modne trendove. Znali su kada treba da dođem, pa su me mnogi čekali ispred kuće da bi što pre došli do najmodernije garderobe.
- Inače, dok sam radio u Borghorstu igrao sam za vaterpolo klub Olimpija od 1967. do 1970. godine.
Slavka i Klinton- Moja prijateljica Slavka Antonijević iz Jagodine, sa kojom sam trenirao plivanje na gradskom bazenu, davno je otišla u Čikago. Radila je u srpskom restoranu u kome je Klinton dolazio na ćevape. Pre bombardovanja sam predlagao da država za početak sakupi 100.000 dolara, da mu ona ponudi taj novac i da Klinton lobira kongresmene, kao što su ih Albanci lobirali dajući im po 10.000 i 15.000 dolara. To jeste veliki novac, ali ne bismo pogubili glave. Uostalom, mi smo 129 godina prijatelji sa Amerikom, ali je neko uspeo da nas posvađa. |
POVRATAK U JAGODINU
- Kada sam se 1970. godine vratio u Jagodinu i video u kom su stanju kuća, u kojoj je bio stanar, i lokal u kome je država imala piljaru, došlo mi je da plačem. Od kada nam je to oduzeto niko nije ni okrečio, a kamoli zamenio dotrajali crep. Trebalo je mnogo novca da to preuredim. Šest meseci sam visio po opštinskim hodnicima, moleći za priključak na vodu i kanalizaciju. Na kraju mi je pomogao sam predsednik opštine Petar Stefanović, zvani Pera Ćuran, jer mu je dojadilo da me svakog dana gleda u hodniku. Kupio sam italijanske mašine iz kojih i dan-danas prodajemo sladoled i otvorio poslastičarnicu "Jovanča Micić".
- Mnogo godina kasnije otvorio sam i restoran sa istim nazivom. Ne znam koliko sam pečenih i živih ćurana razdelio na brojnim svečanostima, jer sam ih kao član žirija dodeljivao javnim ličnostima kao nagradu. Nesumnjivo je da mi je najdraža prva Ćuranijada, održana 1970. godine, kada sam pozamašnog ćurana poklonio glumcu Miodragu Petroviću Čkalji. Moja supruga Branka, prosvetni radnik u penziji, i ćerke Jasmina i Kristina pamte ta vremena i negdašnju Jagodinu. Žao mi je što unuci Bogdan, Strahinja i Teodora nikada neće razumeti vreme koje ljubomorno čuvam u škrinji najdražih uspomena.
