Nema majstora bez poštenja

U Vranju danas ima više vulkanizera, ali svi će vam reći: "Jedan je Neša"! Neša Ajetović je primer kako se upornim radom, usavršavanjem, ulaganjem svakog zarađenog dinara u nove mašine i na kraju postizanje konačnog cilja koji je obećao ocu Ramizu - da će od kovača postati vulkanizer i uspešan poslovni čovek.

Neša Ajetović u svojoj radnji

 

Ovaj 52-godišnji vranjski vulkanizer danas poseduje radnju u jednoj od centralnih vranjskih ulica, gde mu je kuća, prodavnica auto-guma i poslovni prostor, a ima i lokal u glavnoj ulici, pa se upisao u najuspešnije zanatlije i privatnike u Vranju i Pčinjskom okrugu.

- U najboljim sam godinama i tek želim da stvaram, unapređujem posao sa sinovima Mikijem i Sašom. Ipak, sinovi i ćerka, koji su zasnovali porodice, i sedmoro unučića moje su najveće bogatstvo. Kod nas je tradicija da je porodica svetinja, da jedno drugo ispomažemo, jer su nas tako učili otac Ramiz i majka Mira. Zahvaljujući tome opstajemo svi, iako smo mnogoljudna familija. Kada je najpotrebnije, a čovek ima uspone i padove, uvek se nađe neko iz familije da pomogne na pravi način. To nas čini jakim i složnim - priča Neša, najpoznatiji vulkanizer u Pčinjskom okrugu.

Jedan od Nešinih lokala u Vranju

 

Istorija zanatlijske porodice Ajetović počinje kad je kovač Ramiz sa suprugom Mirom došao u Vranje, davne 1945. godine iz Preševa i skrasio se u trošnoj kući u, zanatlijskoj vranjskoj četvrti zvanoj Tekija.

- Kuća je bila stara, iz turskog vremena, u prednjem delu je bila kovačnica, a u zadnjem soba gde smo živeli. Iako Romi, bili smo izuzetno dobro prihvaćeni od Vranjanaca, a posebno od očevih prijatelja zanatlija. Bio je to više nego drugarski odnos. Stanko, kolar po zanimanju, bio je pobratim našem najstarijem bratu Aci. Otac je sa majkom izrodio šestoricu sinova: Acu, koji je mlad umro, Lili, Aliju i Veliju, mene i Selvera. Svi smo radili u radnji i svi bili kovači čim bismo se zamomčili.

JAGNJE NA RAŽNJU
Iako je dobro učio i završio gimnaziju, Neša je sve slobodno vreme provodio u radnji, jer kod oca Ramiza nije bilo "lezi hlebu da te jedem".

- Odmalena nas je naučio da moramo da se ispomažemo, ali i da budemo samostalni, spremni da izdržavamo porodicu od sopstvenog rada. Otac se za kratko vreme pročuo kvalitetom i poštenjem u radu. Sekire, motike, drljače, sejačice, kolica i sve što kovač može da napravi u ovom kraju imalo je Ramizov žig. Iako sam uspeo u životu, doživeo sam da me ljudi cene širom Srbije. Nema većeg zadovoljstva kada mi neko od starijih mušterija kaže: "Nikad više neće biti tako kvalitetnih ručnih kolica kao Ramizovih" ili "Još mi traju Ramizova kolica, ima više od 30 godina". On nas je svemu naučio, a bio je nepismen maltene. Pre svega, radu, poštenju i privrženosti porodici, gradu i državi Srbiji - ističe Neša.

Nešini sinovi Mili i Saša sa decom i vaspitačicom

 

Ramiz se u zanatlijskoj četvrti u Tekiji družio sa najpoznatijim vranjskim zanatlijama u to vreme u Vranju: Stankom kolarom, Perom Duguurom, kovačem, Stoletom Jovićem, vulkanizerom, Kostom auto-mehaničarem, Tozom opančarem, Duškom Rakom, mehaničarem, Stevom kolarom, Dragi Kljačom i Tomom limarima. Bila je to majstorska elita koja je svake subote po završetku posla pekla jagnje i u uz piće i muziku u radnji Stanka kolara davala oduška mukotrpnom životu i borbi da se deca izvedu na put.

BEZ LAŽI I PREVARE
Od šestorice braće kovača, dvojica su napustili taj težak i mukotrpan posao. Najstariji Aca je bio bubnjar u lokalnom orkestru, ali se razboleo i umro. Potom, Alija koji je rešio da sreću okuša u Nemačkoj kao radnik. Otac i majka su ga ispratili sa blagoslovom i ostao je u Diseldorfu punih 40 godina.

- Nas četvorica smo ostali sa ocem u radnji. Odlazak Alije u Nemačku pokazao se kao pun pogodak za celu porodicu. Otac je do kraja ostao kovač, a nas četvorica smo počeli da se bavimo vulkanizerskim zanatom. Prvi sam otvorio svoju radnju na današnjem mestu, u ulici Bore Stankovića, u užem centru grada. Krenuo sam da radim sa suprugom Nazlijom, deca su bila mala. Bio je to težak period za nas, ali morali smo da se osamostalimo. Shvatio sam da Vranjanci počinju da masovno kupuju automobile i da je vulkanizerski zanat budućnost. Zato sam ostavio kovački - kaže Neša.

Presudno je bilo to što je često odlazio u Nemačku kod brata Alije i povremeno radio u nemačkim vulkanizerskim radnjama. Na taj način je učio zanat, upoznavao mašine i nove tehnologije...

Prvi je doneo u Vranje nove mašine iz Nemačke, pa su gume i felne bile vrhunskog kvaliteta. Brzo se pročuo i od te 1985. godine pa do danas pred njegovom radnjom se čeka u redu. Možete ga videti u radnji, u prodavnici, u magacinu, za kompjuterom. Stalno je na telefonskoj vezi, sa mušterijama, ali i dobavljačima, kupcima.

- Kao u vulkanizerskom zanatu tako i u trgovini morate da izgradite ime koje će se
poštovati. Posao kojim se bavim sa dvojicom sinova ne trpi nikakvu prevaru, laž, već zahteva preciznost, čvrst dogovor, ispunjenje rokova. Zato uvek imamo posla i mušterija, stekli smo puno prijatelja na koje možemo da se oslonimo, ali i oni na nas. Imamo solidne automobile, motore, kuće smo sredili po svom ukusu, sva trojica u kući imamo dvosobne stanove, tu smo svi na okupu. Zajedno jedemo, dogovaramo se, a Nazlija je stub kuće. Idemo na letovanja svake godine, radimo puno, ali se i odmaramo - zadovoljan je Neša.