Kako sam se otrovao u Iraku
Sela se prazne, mladi beže u beli svet u potrazi za boljim životom. Oni koji su ostali dolaze da melju kad ožanju pšenicu, ječam ili ovas, uglavnom s jeseni, po potrebi i zimi. Donesu i kukuruz na mlevu, za stočnu prekrupu, ali i za kačamak. Vodeničar je 77-godišnji Lazar Đorđević. Danju živi osamljen u limenom kontejneru pored svoje vodenice na Trstenskoj reci u Vlasu, a noću odlazi da prespava u porodičnoj kući, koja je na obližnjem brdu, u Gornjem zaseoku zvanom Prosek.
- Tako živim već punih 17 godina, od kada sam izašao u penziju. Pored vodenice koju sam obnovio našao sam mir i lek za sve duševne muke kroz koje sam prošao u životu - počinje priču starina Lazar.
- Vodenica radi povremeno, a nisam je popravio da bih zaradio, nego sačuvao porodičnu tradiciju. Imali smo vodenicu dole, niže, bila je po pričanju mog pokojnog dede, oko 300 godina stara, ali je srušena kada su radili put za Trstenu i Kosovsko Pomoravlje.
Po rušenju stare, odmah smo sagradili novu, kilometar naviše, na našem imanju. Od tada u narodu je poznata po mom imenu Lazareva vodenica. U to vreme svaka kuća je imala svoju vodenicu; na reci od Vlasa do Trstene u dužini od 10-ak kilometara bilo ih je 28. Danas je ostala samo moja, da prkosi vremenu, a nadam se da će je posle mene održavati i sin - navodi Lazar.
Njegov život je priča za sebe, težačka, planinska, od danas do sutra, potraga za zaradom koja bi prehranila ženu i troje dece.
Skele i rovovi
Potraga za većom zaradom, glas dobrog majstora, odveo ga je na gradilište u Iraku 1985. godine. Bio je prvo smešten u mestu Numanija, kod grada Kut, jugoistočno od Bagdada. Potom je išao svuda gde se gradilo.
- Zadesio sam se kada je besneo rat između Iraka i Irana. Prebacili su nas na jedno gradilište koje je bilo u blizini ratišta. Bilo je kao na filmu. Radimo viseći na skelama, a onda naiđu avioni ili fijukne bomba. Svi skačemo u rovove i ležimo prestravljeni. Tako po više puta dnevno. Hteli smo da poludimo, ali nije se moglo natrag - priča Lazar.
Njegova borba za život nastaće kada je jednog dana od svog šefa na gradilištu zatražio da ode u frišop u Bagdadu kako bi kupio radio kasetofon. To mu je bila želja, da bude velik i da grmi u selu kad se jednog dana vrati. Vratio se u vreme ručka, vrućina nesnosna, a na stolu je bio suvi vrat, ali kao da je promenio boju. Jeo je halapljivo. Jeli su i drugi radnici pre njega.
- Jeli smo svi isto, ali je meni nakon sat vremena palo teško, pao sam u nesvest i brzo su me prebacili u obližnju improvizovanu vojnu bolnicu gde su lečeni ranjeni vojnici i oficiri sa ratišta. Gledao sam mladiće, gotovo dečake, kako ih donose, svuda krv, krv, samo krv, u sobi, hodniku, na zidovima. Mladi ljudi bez nogu, ruku, neki bi prezdravili neki ne. Meni je bilo sve teže, niko me nije ni zarezivao, vukli su me bolničari i neki doktor Arapin kao lipsanu ovcu. Osećao sam kako natenane umirem. Nisam mogao da govorim, samo su oči svetlele. Imao sam sreću u nesreći, pored mene su stavili ranjenog mladog oficira koji se školovao u Beogradu - kaže Lazar.
Pitao ga je šta mu je, od čega boluje, ali nije mogao da mu odgovori. Prešao je kažiprstom preko grla i stavio mu do znanja u kakvom je stanju.
- Urgirao je da me prebace u bolnicu u Numaniji, a tamo me je odmah posetio inženjer iz Čačka koji je bio vođa naše grupe. Kada je video da sam bukvalno na samrti, uspeo je preko naše ambasade, a za to sam mu večno zahvalan, da obezbedi mesto u avionu za Beograd. Bilo je to pred Novu 1987. godinu. Od 27. decembra do 3. januara, kad je trebalo da poleti avion, bio sam na lekovima. Kljukali su me na dva sata kao ćurana kukuruzom. Malo mi je laknulo, mogao sam da pričam, ali su me noge jedva držale. Došao je i taj dan, poleteli smo, bio sam u nekom bunilu, sanjao sam one ranjene i mrtve vojnike koje su dovodili sa fronta - navodi Lazar.
Mlinski točak
U Beogradu je trebalo je da ga smeste u bolnici na Banjici, ali nije pristao, potpisao je na svoju odgovornost da želi što pre kući u planinski zaseok Prosek u selu Vlase kod Vranja.
- Kada sam došao kući pio sam samo čajeve, kako bi moja majka rekla "za snagu i zdrav stomak", jeo malo ječmenog hleba i kačamak od kukuruznog brašna. Za 10-ak dana sam ozdravio, bio kao nov. Počela je snaga da se vraća, da jedem. Odlazio sam do vodenice i dane provodio pored reke razmišljajući o životu i smrti - priča Lazar.
Vratio se u Čačak, nastavio da radi i opet tri godine bio u Iraku na radu. Vratio se 1991. godine i do 1996, kada je izašao u penziju, radio u Čačku, Beogradu.
- Kada sam se vratio, shvatio sam da mojim snovima i noćnim morama leka ima samo pored vodenice i reke. Tu u miru sedim, ćutim, gledam reku kako prolazi, slušam poj ptica. Zimi zavijanje vukova. Uspeo sam da misli sjedinim sa prirodom i budem zdrav i živ, evo dočekao sam punih 77 godina. Kad god poželim, a i kad dođu mušterije, pustim da klopara vodenični točak što me umiruje. Kao da razgovaram sa precima, dedom, ocem, onima iz familije koje pamtim - uveren je Lazar
Ljudi u vodenici samelju pšenicu ili kukuruz, ko ima volju, plati, ko nema i ne treba.
Zdrav u glavi
Tesar 30 godina
|
