Predsednik omladine umro od starosti

Miloš Đuković, poznati domaćin iz Krive Reke, već nekoliko godina je pokojni. Svojevremeno je u šali govorio da je najstariji predsednik omladine u svetu. Jer, Miloš je u vreme procvata sela bio predsednik omladine, ali kada je navršio 27 godina i kada mu je prema tadašnjem statutu prestao mandat, nije imao kome da preda dužnost jer su mladi već odavno otišli iz sela. Tako je još punih pola veka bio predsednik omladine sve do smrti u 77. godini.

Mandat života: Miloš Đuković

 

Prvo što danas putnik namernik primeti, jer slučajnih prolaznika kroz selo nema već decenijama, jeste to da je selo Kriva Reka verovatno jedino selo u Srbiji koje nema seoski put već se do sela i kroz selo dolazi i prolazi bivšom prugom uskog koloseka kojom je nekada prolazio čuveni voz ćira na relaciji Beograd-Sarajevo.

Međutim, sa pruge su, valjda još 1969. godine kada je ukinuta, skinuti i šine i pružni pragovi, a trasa nekadašnje pruge odavno je zarasla u korov pa više podseća na zeleni tunel. Dalje, namernik može letnji dan do podne, pa i duže, da sedi pred polusrušenim seoskim domom kulture i prodavnicom, koji danas nekome koriste da skladišti seno, u nadi da će naići neko sa kim bi mogao da prozbori koju reč i da se to ne dogodi jer se selo toliko obezljudilo da sagovornika nema.

Sećanja i lopovi

Na kraju, kao i u životu, sedenje na basamacima nekadašnje seoske prodavnice se isplatilo jer su iz zelenila izronili Milovan i Branka Igrutinović, penzioneri iz Beograda koji su odlučili da se vrate u selo odakle su i krenuli u svet. Uz početno nepoverenje, i to opravdano, jer selo jedino s vremena na vreme obilaze lopovi koji obijaju napuštene kuće, posle druge čaše bunarske vode sa kockom šećera, započinje ne baš tako veseli razgovor o selu Kriva Reka gde danas živi dvadesetak ljudi.
 

Nema ni političara Livada na mestu železničke stanice: Milovan Igrutinović - Narod je otišao za boljim životom, a u selu se nije zaljuljala kolevka već više od 30 godina. U selu nas, prema biračkim spiskovima ima tridesetak, ali i to nije tačan podatak jer su se mnogi odselili, ali nisu promenili mesto boravka tako da još glasaju u Krivoj Reci.   - Jedino smo selo u čitavoj okolini, pa i šire koje nema put nego bivšu prugu, nemamo ni centimetar asfalta, do sela ne dolazi autobus, služba Hitne pomoći ne može do nas da stigne, za vodu se snalazi kako ko ume, a selo ne posećuju ni lokalni političari pred izbore jer kome još treba naših dvadesetak glasova. Uskoro će o Krivoj Reci govoriti "bilo jednom jedno selo" - kaže Milovan Igrutinović.

- E, nekada, a kada kažem nekada, mislim na godine nakon Drugog svetskog rata, kad je u selu bilo preko 1.000 duša, a u školskim klupama je sedelo više od 400 đaka. Mesto okupljanja meštana, ma po kojim pitanjima, bio je seoski dom kulture koji su meštani izgradili sami i u kojem su se održavale čuvene igranke sa po nekoliko kola.

Budućnost otišla sa prugom: Seoska prodavnica postala štagalj

 

Dolazila je ovde mladež iz svih okolnih sela jer je to bilo mesto gde su se devojke i mladići gledali i gde su se rodile mnoge ljubavi i brakovi. U domu su organizovane priredbe, bioskopske, pa i pozorišne predstave, raznorazna predavanja o poljoprivredi i napretku sela i redovno su dolazili lekari i lečili narod. U domu je bila dobro snabdevena seoska prodavnica, a nedaleko od doma je danonoćno radila veterinarska stanica i poljoprivredna apoteka i tada je sve ukazivalo na to da Kriva Reka ima perspektivu da se razvija kao bogato i napredno srpsko selo - priseća se 77-godišnji Milovan Igrutinović. Njegova žena Branka i on upravo su se jedno u drugo zagledali na igranci u seoskom domu u Krivoj Reci.

Smrt pruge

Branka Igrutinović kaže da je okosnica života u selu bila pruga uskog koloseka, a u Krivoj Reci je bila jedna od važnijih železničkih stanica.
- Železnica nam je bila od najvećeg značaja jer su stanicu u našem selu koristili meštani desetak sela, od Krive Reke pa do Ravne gore. Pa, samo je na železnici bilo zaposleno petnaestak železničara i pružnih radnika iz ovog i okolnih sela, što je bilo od velikog značaja jer su ljudi imali sigurna primanja i nisu morali da idu u svet.

Međutim, neko je 1969. godine procenio da pruga nije rentabilna i doneta je odluka da se ukine, a potpisivanje te odluke je značilo i potpisivanje smrtne presude za selo. Sa poslednjim vozom iz Krive Reke je otputovala i budućnost sela, a narod je to znao te ne čudi da su svi meštani Krive Reke plačem ispratili poslednji voz. Zapravo, svi su plakali za sobom jer su znali da je ukidanjem ćire zapečaćena i sudbina porodica Igrutinović, Bojović, Đunisijević, Marjanović... Od te godine počelo je propadanje Krive Reke - objašnjava 72-godišnja Branka.

Branka Igrutinović

I ona i njen muž otišli su za prugom, u Beograd. Vratili su se kao penzioneri da starost provedu u zavičaju, u kojem više skoro nikog nema.

Kriva Reka je nekada bila selo čuveno po plodnim njivama, ali u poslednje vreme se uglavnom pominje po tome što se u ovom selu imanja prodaju u bescenje. Nedavno je, kažu naši sagovornici, neki Amerikanac kupio pedesetak hektara zemlje za sumu, kako je kasnije objašnjavao, koliko bi u Americi platio bogatiju večeru. Ar zemlje u Krivoj Reci košta koliko i paklica boljih cigareta, a nedavno je jedan Beograđanin kuću sa okućnicom i pet hektara zemlje platio oko 4.000 evra.

Zaboravljene njive i livade

 

Međutim, ističu Branka i Milovan, većina onih koji kupe kuće i imanje to rade iz nekog hira, jer nakon što pazare imanje, nikada više ne dođu u Krivu Reku u kojoj i dalje ima i kuća i imanja na prodaju, ali već odavno nema ljudi.