Senjski rudari, ljudi iz podzemlja
Senjski Rudnik je mesto gde vreme teče drugačije. Skoro unazad! Kažu da je to mesto gde autobus čeka čoveka, a ne obrnuto! A oni čekaju zatvaranje, pa da najstariji rudarski grad u Srbiji postane muzej i turističko mesto sa novcem koji stiže iz Evropske unije.
Ali, dodaju, mrka kapa, kao i za mrk ugalj koji kopaju vek i po unazad. U ovoj zaboravljenoj varošici koja se proslavila po filmu "Petrijin venac" dok stvari ne krenu napred, žive pre svega neposredni i iskreni rudari, njihove žene, deca i roditelji. Skoro, pa nigde, nećete sresti tako dobronamerne stanovnike koji će pridošlice prvo pitati da li su gladni i umorni, jer rudari najbolje znaju šta je umor i glad.
Senjski rudnik je lako naći na geografskoj mapi. Isto koliko i Vidoja Poletana, rudara u penziji, rođenog negde između Kaknja i Zenice. Njegova životna priča je duga i teška. Tri puta ga je "gorski udar" bacao metrima po rudarskom oknu. Kaže samo Bog ga je sačuvao. Rado pristaje da nam bude vodič kroz naselje koje je osnovano 1853. godine, kada su i otkrivena nalazišta mrkog uglja.
- Više od 28 godina sam silazio u jamu. Radno mesto mi bilo takvo da sam bio prvi u stroju. Ovi u odelima sad što kobajagi silaze, ma oni dođu samo do početka jame, na 150 metara. Posle toga je pravi pakao, ali tamo idu samo rudari - priseća se Vidoje dok nas vodi kroz naselje. Ovde živi oko 500 ljudi i skoro svi su na neki način vezani za rudnik. Pre pola veka bilo ih je tri puta više.
Smena s pacovima
Rudnik se nalazi u kotlini varošice. Čuvar najstarijeg i jedinog aktivnog rudnika mrkog uglja je poprit Nenad Kostić. Umesto matičnog broja i lične karte gleda nas u oči i posle ovakvog skeniranja otvara kapiju. Kaže, roker je u duši i vođa ZiZi benda, koji bojkotuje narodnjačke zvezde.
- Glumio sam i u filmu "Petrijin venac". Posle snimanja Mirjana Karanović i ja odemo na pivo ispred prodavnice. Bilo je živo tada, ali prošlo je mnogo godina, a ovde se u međuvremenu ništa nije događalo. Kako vam je ime, snimiću pesmu po vama - obećava šef obezbeđenja najstarijeg aktivnog rudnika mrkog uglja u Srbiji.
Prazna kuća generalaU Inženjerskoj ulici još postoji kuća u kojoj se rodio i odrastao general Nebojša Paković. Njegov otac doselio se u Senjski rudnik kao vojno lice. Nebojša Pavković je tu išao i u osnovnu školu. U jednom delu kuće sada živi jedna starica. |
U krugu rudnika, sa lejama cveća u zemlji s kojom se meša rudarska prašina, upravnik Branislav Maksimović - Maksa razgovara sa svojim saradnicima. Mesečno iz ovog rudnika izađe do 5.000 tona komercijalnog uglja.
- Ako zatvore rudnik, ova varoš će umreti. Pa čime će se ljudi baviti. Ovde imate ukupno tri svinjca i četiri kokošinjca. Ja sam ovde 16 godina, i isto toliko pričaju da će ga zatvoriti - brine upravnik Maksa, kome novinari ne moraju da se najavljuju kao ostatku srpskih rukovodilaca.
Dok drži opušteni kolegijum ispred Upravne zgrade, iz jame izlaze dvojica od ukupno 170 rudara. Crni, garavi i umorni posle osam sati pod zemljom sa nama strpljivo priča Dane Radojević.
- Pradeda, deda i otac su mi bili rudari. Otac je i nastradao u jami 1984. godine, a eto posle svega i brat i ja radimo ovde. Nisam hteo da budem rudar, ali sam nešto propustio u životu, pa sam tu gde jesam. Provodim smenu ispod zemlje sa pacovima, u vlazi i prašini. Nema te prosečne plate koja bi bila dovoljna za ovaj posao - kaže Dane i tvrdi da će se svim silama truditi da njegov sin ne bude rudar.
Strah od sirene
Bonus posete Senjskom rudniku je što se često gubi domet mobilne telefonije. Tako može na miru da se ušetate u Radničku ulicu sa kaldrmom iz turskog doba i s kućama naslonjenim jedna na drugu. Svaka druga-treća je zakatančena. Na početku te ulice koja se nekad zvala Crkvena jeste Petrijina kuća, žene čiji je lik oživela Mirjana Karanović i dočarala težak život srpske žene tog doba. Na kući katanac i polupani prozori. Prva komšinica Mila Milenković priča:
- Bilo je teško, baš kao u filmu. I moj muž Ratomir bio je rudar, al' umreo, lomeo je noge, sekao ruke
dinar dobio nije. A sad, bogami malo se ogrebu, stignu pare. Nema kod Petrijine kuće nikog. Ima sinove, al' se odselili u Ćupriju i Jagodinu, kuća ostala prazna - priča Mila koja samuje u uličici u kojoj živi više od pola veka.
Kroz ulicu se slobodno šetaju kokoške, po koji pas ili mačka. U prozorima kuća ostale zaboravljene flaše sa višnjevačom. Na nekima prazne saksije kao znak da tu više niko ne živi.
Turizam ili kopanjeEvropska unija već je uložila 1,5 miliona evra u rekonstrukciju Aleksandrovog potkopa, prvog otvorenog kada je rudnik počeo da radi. Pare su stigle i za muzej rudarstva. Žele da ceo ovaj kraj pretvore u turističko mesto, zbog čega šef Evropske komisije za Srbiju često dolazi u ovaj kraj. A Vidoje Poletan tvrdi da ovde još ima uglja za kopanje. Još kao mlad je znao da prepozna posle kiše po isparenjima, gde ima mrkog uglja. |
Srećemo Stojanku Antić, ženu i ćerku rudara.
- Žene rudara su oduvek bile domaćice. Spremale su ručak, čuvale decu i kuću i sa ovog brda koje gleda dole na rudnik strahovale da se ne začuje sirena za opasnost. Sad idemo u šumu, beremo pečurke, drenjine, kupine. Kažu da će da naprave grad-muzej, ali ja bih volela da sklone ovu kaldrmu, polomismo noge i kukove na njoj! Ma, pustite priču, nego jeste li vi doručkovali - nudi nas Stojanka i iznosi ratluk i vodu.
Crkvu čuva sveštenik Saša Đorđević. Kaže da ima krštenja i venčanja, ali više opela i sahrana.
- Ovo je jedino mesto u Srbiji, gde autobus čeka čoveka. Jedan polazak dnevno, sve više ljudi odlazi. To vam govori koliko je vreme stalo, a tek će ako zatvore rudnik - priča pop.
Crkva svetog Prokopija posvećena je rudarima čiji je on zaštitnik. Svakog 21. jula rudari obeležavaju svoj dan i slavu. To je i uspomena na celu smenu rudara koja je nastradala 1903. godine. Znaju ovde da se šale na svoj račun, pa kad dođu u crkvu da se pomole i zapale sveću, kažu: "Mi smo rezerva Bogu, već smo pod zemljom"!
