Zaklani još čekaju pravdu

Živoradovog oca i stričeve su ubili 20. juna 1999. u Slivovu dok su čuvali stoku, bili su klani, izbodeni noževima, a strica su celog rasporili, ali za 14 godina niko nije ispitao zločin.

Oca i stričeve su mi ubili 20. juna 1999. u Slivovu dok su čuvali stoku. Bili su klani, a strica su celog rasporili, ali za 14 godina niko nije ispitao zločin, priča Živorad Simić

- Moj otac Trajan nije ubijen pištoljem. On i njegova braća od stričeva Živko, Dimitrije i Živojin su usred bela dana drani, rasporeni, izubadani nožem, a zatim su po njihovim ranama gasili cigarete. I posle 14 godina jedino sam muško iz familije ostao na Kosovu da čekam pravdu i da se svaki dan pitam zašto nema nijednog, ni najmanjeg dokaza ko su njihove ubice, niti odgovora na pitanje zašto su ubijeni. Ako bi iko rekao da je neko od porodice Simića učinio nešto nažao bilo kom Albancu, sutra bih otišao u rodno Slivovo da se ubijem - srčano je pričao Živorad Simić, dočekujući nas u iznajmljenom kućerku u selu Ugljare u opštini Gračanica.

Nedavno je prvi put od 1999. godine na mestu pogibije njegovog oca i stričeva služen parastos. Do sada nije bilo bezbedno. A nekada je 12 porodica Simića, sa oko 90 članova živelo u Slivovu, na 12 kilometara od Gračanice u zaseoku Đukljani. Tragedija o četvorici braće pretvorila se u muk. O njihovom masakru malo ko zna. Iako su bili prve žrtve nakon dolaska mirovnih snaga na Kosovu, ostali su jedino zabeleženi u srcima rođenih i kroz stihove pesnika Ratka Popović.

Bez obdukcije

- Ubijeni su 20. juna 1999. godine. Dakle, 13. juna su ušli ti naši mirovnjaci, a porodica Simić je prva žrtva. U to vreme sa suprugom sam živeo u Kosovu polju, a tri dana pred ubistvo sam otišao kod mojih da ih molim da napuste selo i pređu u Gračanicu. Bili su ostali samo njih četvorica, i moja majka Stana i strina Jovanka. Ali otac nije hteo ni da čuje. Ubeđivao me je da ne može da ostavi silnu stoku. I tako su je i tog 20. juna poterali na ispašu.

Kada je sunce već uveliko upeklo, stoka se vratila kući, a domaćini su ostali da leže 400 metara dalje, i ne tako daleko od očiju britanskog Kfora koji je trebalo da im donese mir i da ih sačuva.

- To je bilo oko četiri sata po podne. Deo stoke se već vratio, a njih nikako nema. Strina Jovanka je krenula da ih traži i nekoliko stotina metara dalje ih našla na gomili. Krvavi, beživotni, zaklani, leže. Stric Živko je bio najmlađi od svih i najjači. Bio je još živ kada ga je našla. Ali bio je od vrata nadole rasporen, kao da ga je hirurg rasporio. Strina ga je samo u šoku pitala: "Šta to bi?" "Ubiše nas teroristi", odgovorio je. Nije dugo poživeo, umro je od sepse.

Živorad, koji već 38 godina radi kao šef računovodstva u školama, tek sutradan je saznao da mu je porodica pobijena. Vest ga je zatekla na poslu. Umalo je tog dana i sam izgubio glavu.

- Kada smo otišli da vidimo tela, na nas je pred očima Kfora pucao UČK (OVK). Rafali su stizali iz šume. Tog dana mog oca i stričeve su prebacili u prištinsku bolnicu, ali, nažalost, obdukcija nikada nije izvršena. Albanci su već zauzimali bolnice i mi smo jedva uspeli da izvučemo tela za sahranu. Bez obzira na obdukciju, jasno se videlo da nijedan nije ubijen metkom. Oni su noževima ubadani, klani. Živojin je imao oko stotinu uboda i na svaki ubod je gašena cigareta. Otac je u srcu i bubregu imao ubode. Kada sam ga video, ruka mu je bila puna zdrobljenog kamenja. Jedva sam otvorio dlan da ga po običajima okupam i obučem za sahranu. Ali, njega sam bar uspeo da spremim. Osim što je imao ubodne rane svuda po telu, Dimitriju su obe vilice bile polomljene. Kako su oni i čime klani i ubijani to samo Bog zna i niko više. Još bih i razumeo da su mlađi ljudi, pa da su jedni na druge pucali, pa stradali. Ali ovi starci koji su čuvali svoju stoku su klani. Kunem se i u Boga, i u krst i u decu da ni mrava nisu zgazili. Bili su penzioneri - kaže Živorad.

Krv se ne prodaje

Tragedija je u crno zavila porodicu Simić, a potom nas razvejala svuda po Srbiji - Smederevu, Pančevu, Paraćinu... Od tada ni za svadbu, a kamoli za sahranu, ne mogu više da se nađu.

U sobi sa vojničkim krevetom, stolom i televizorom, okružen zidovima na kojima nema uspomena, osim fotografija tri ćerke i četvoro unučadi koji ne žive na Kosovu. On je sam ostao da čeka, boreći se sa najljućom ranom - za 14 godina niko nije našao za shodno da pita rodbinu o stravičnom zločinu. Ogorčen je najviše na državu Srbiju.

- Ne mogu da zamislim da predsednik komisije za nestale Veljko Odalović nikada nije za 14 godina ni spomenuo braću Simić, prve žrtve dolaska NATO-a. Sa njim sam se dva puta sreo na Merdaru i pitao za moju porodicu, ali ništa. Do današnjeg dana niko nije hteo da priča sa nama, pa čak ni sa mojom strinom. Niko nije sproveo istragu i niko im ime ne spominje. Kao da su oni ubice, a ne žrtve. Živorad se jasno seća govora koji je po dolasku NATO-a održao prvi komandant Kfora Majkl Džekson, i 15.000 Srba koji su se dogovorili da niko ne odlazi.

- A ta banda iz Kosova Polja nas je prva napustila i sada uživa sva građanska prava u Beogradu, a vidite kako ovde živi narod. Njih ne interesuje što se ubijaju Srbi. U Beogradu ker ima više prava nego mi ovde. Njima je bitno samo da se ulizuju nekome, a što strada ovde narod to nikog ne zanima. Ti koji su u Kosovu polju najviše bukali i vikali i danas riču po Beogradu i drže po deset funkcija - kaže Živorad, koji se više ničemu ne nada, ali strpljivo čeka pravdu.

- Ja? Čemu se nadam? Samo ovo srce da mi pukne više. I ovako se ne živi. Ne tražim pare za krv mog oca. Neću da prodajem krv. Hoću samo pravdu.