Miraz star 200 godina

Na samo dva i po kilometra od centra Banje Koviljače i nešto dalje od Loznice, na padinama Gučeva, nalazi se domaćinstvo Miroslava Milutinovića. On je za svoju dušu, ali na radost mnogobrojne familije i prijatelja, na svom imanju napravio kutak gde svako može da odmori dušu i opusti se od svakodnevne jurnjave. Gde god oko padne vidi nešto lepo što su spretne Miroslavljeve ruke napravile od materijala koji je svuda oko nas samo što neko kao on u njima prepoznaje lepotu koja većini izmiče.

Sve radi sam: Miroslav Milutinović

Miroslav radi već gotovo dve decenije kao fizioterapeut u Specijalnoj bolnici za rehabilitaciju Banja Koviljača, a nakon posla opušta se radeći u svom etno-dvorištu.

- Volim da radim, pronalazim sebe u tome i sve što uradim mi se sviđa. Ideje naviru i onda ih pretvaram u stvarnost. U ogradu sam ugradio 600 komada kamena. Ređao sam ih na armaturu desetku i ručno izbušio svaki kamen. Mislim da je ova ograda jedinstvena, nigde nisam video sličnu i ko god je vidi oduševi se njenim izgledom - priča nam Miroslav dok pokazuje svoj kutak mira i lepote na padinama Gučeva.

U etno-stilu je okućnicu počeo da uređuje pre pet godina, a intenzivno poslednje tri godine. Dok odlazi u šumu ili radi na imanju, svaki panj ili kamen neobičnog oblika završi sa određenom namenom. Prikuplja i starinske predmete i ima i mali muzej, gde su izloženi i municija i predmeti koje nalazi u zemlji, a tu su ostali posle čuvene Gučevske bitke iz jeseni 1914. godine.

- Imam kredenac koji je za miraz dobila majka moje babe i od tada se prenosi s kolena na koleno, ima sigurno više od dva veka. Izgleda kao i kada je urađen, ista je boja, samo što sam ga malo restaurirao. Tu je i rudarska lampa karbiduša, stara 200 godina, korpa starija od veka. Imam i na drvetu veoma lepu izrezbarenu sliku orača. Čovek je kopao temelje na mestu gde niko u selu ne pamti da je ikada bila kuća i našao je ovu dasku u zemlji. Kada ju je očistio, video je rezbariju, hteo je da je spali, ali sam uspeo da je dobijem. Ljudi znaju za moj hobi pa sami donose stare predmete koje imaju ili negde nađu. Iznad placa je mesto koje se zove Komanda, tu su bili rovovi austrougarske vojske i danas su vidljivi sa sve mestima za haubice na svaka tri metra. Planiram da to malo očistim i uredim, a taman se potrefilo da će dogodine i 100. godina od slavnih bitaka iz Prvog svetskog rata, a Gučevska sigurno jeste takva - priča ovaj svestrani 35-godišnjak.

Miroslav ima i malu vodenicu, nekoliko fontana, jednu je ukrasio sa stotinak praznih puževih kućica. Korpa za cveće napravljena je od ćebeta umočenog u beton pa onda islikana, neobičan luster od korena drveta, stara posuda za prženje kafe na šporetu, točkovi sa zaprežnih kola, drvena roda, volovska kola stara više od pola veka, drvena i kamena skulptura i još mnogo toga. Vodu je prirodnim putem doveo direktno sa jednog izvora ispod vrha Gučeva.

- Ovu veliku natkrivenu terasu uradio sam da imam gde da smestim brojnu familiju i prijatelje kad dođu ovde, a okupljamo se svakog vikenda, pa okrenemo neko prase ili jagnje. Ljudi se danas malo druže, retko posećuju, a ja volim društvo. Nisam radio da bih ovo komercijalizovao nego da imam kutak za sebe, društvo i sve dobronamerne ljude koji žele da svrate, a često su ovde šetači koji dolaze iz Koviljače. Volim ovaj kraj i mislim da lepo može da se živi i van gradske vreve, betona i ulica. Imam dosta rodbine u Nemačkoj, u okolini Frankfurta, i stalno me zovu da ih posetim, ali nisam nikada otišao, ni turistički, a nemam ni pasoš. Planiram da odem jednom, ali samo u posetu, nikada ne bih mogao da odem i radim negde van Srbije - priča Miroslav.

Svojevremeno se Miroslav bavio sportom, fudbalom, kako kaže zvali su ga u dva navrata u Zvezdu, pa da baca kladivo i da se bavi bodibildingom, zvali su ga Konan, ali je otišao u drugom smeru i nije mu žao.