Avantura na otvorenom moru
Kao dečak Danijel Stanković maštao je da bude pilot. Još pamti pesmicu kojoj su se sva deca divila: "Najveća je moja želja, za to imam dar, kad porastem da postanem avijatičar." Kasnije je želju za nebom zamenila ona za vodom. Prva vožnja čamcem po Vlasinskom jezeru, na 20-ak kilometara od rodnog sela Romanovca iznad Surdulice, probudila je u njemu moreplovca.
Onog koji već šest godina strast za putovanjima gasi ploveći na prekookeanskim brodovima. Zajedno sa verenicom Jelenom koju je i upoznao na jednom od njih, Rubi Princes, na krstarenju Sredozemljem. Sada plove zajedno, ne razdvajaju se...
- Želja mojih roditelja bila je da budem ekonomista, pa su me upisali u najbližu Srednju ekonomsku školu u Vranju, više od 45 kilometara od kuće. Po završetku srednje škole upisao sam Ekonomski fakultet u Nišu, stigao do treće godine i tu stao. Mislio sam privremeno, a to stanje traje punih šest godina.
AVANTURISTA NA DELU
- Na trećoj godini fakulteta proradio je moj avanturistički duh, pročitao sam oglas za rad na brodu i otišao u Skoplje na intervju. Konkurisao sam za posao na brodu američke kompanije Princes Kruzer, koja poseduje 17 brodova. Uslov je bio znanje engleskog, dopao sam im se i primljen sam. U tom trenutku ostvario mi se dečački san da proputujem svetom. Plan je bio da budem na brodu godinu-dve i zaradim dovoljno novca da mogu komotno, bez ikakvih materijalnih ustezanja, da nastavim studiranje.
- Počeo sam kao pomoćnik konobara na brodu elitne američke turističke kompanije za krstarenja morima Princes Kruzer. Zahvaljujući tome što volim ovaj posao i što bi rekla moja majka: "Ima me za njega", u međuvremenu sam se popeo tri stepenika više i za kratko vreme, postao glavni konobar zadužen za švedski sto, koji radi 24 sata. Posao je naporan, ali ne žalim se, zarađuje se dobro...
- Moja prva stanica bila je Aljaska. Bilo je to u maju 2007. godine, posle kratke obuke u julu sam zaplovio sam brodom Golden Princes, koji je plovio od Sijetla u Americi do Džuna, Skagveja i Kečikana na Aljasci. Na putu smo se zadržavali u Viktoriji, u Kanadi. To je bilo u letnjoj sezoni, tokom zime smo plovili na maršruti Los Anđeles - Havaji i Los Anđeles - Meksiko. Nikad ne mogu zaboraviti rajske lepote na Havajima. Gradovi-luke Honolulu, Hilo, Lahonja i Vili Vili, ostaće mi zauvek utisnuti u sećanju. To je bilo u sezoni 2008/2009.
NEVREME I AMERIČKI POLITIČARI
- Narednu sezonu 2009/2010 proveo sam na brodu Karibijen Princes, koji je krstario zimi do San Huana u Portoriku, pa potom Karibima, do Barbadosa, Arube, San Martena... Leti smo krstarili do Njujorka, Kanade, Nove Škotske, Halifaksa... Zapamtiću oktobar 2009. godine i put za Kanadu. Bili smo na otvorenom moru, a nevreme je bilo strašno. Talasi su bili ogromni, jedan od njih, visok oko 30 metara udario je u brod sa desne strane i iskrivio ga na bok. Nastala je panika među putnicima, a i nama iz posade nije bilo svejedno. Pretilo je da se okrenemo, ali iskusna posada ugasila je motore i tako iskrivljeni stajali smo pola sata, dok se brod nije sam ispravio.
- Pamtim i samit američkih država na Karibima. Imao sam čast da opslužujem i staram se o dva stola za kojima je bila američki državni sekretar Hilari Klinton i argentinska predsednica Kristina Fernandes de Kirhner. Bio je i Barak Obama na brodu, imao sam priliku da ga vidim, ali ne i služim, jer je imao posebnu vrstu usluge i specijalno obezbezđenje.
OSMEH ILI ZATVOR
- Profesionalnost u poslu jedina je stvar od koje zavisi da li ćete nakon isteka ugovora dobiti novu šansu. Zahtevi kompanija su veliki, prolazite kroz mnoge testove kojima utvrđuju koliko ste fizički i mentalno sposobni za ovaj posao. Samokontrola je najbitnija. Na brodovima imate razne vrste putnika sa različitim mentalitetom, morate se u trenutku prilagoditi njihovim potrebama, da biste bili zadovoljni. Na brodu, samo je putnik važan i samo on je u pravu, tu dileme nema.
- Za nepoštovanje zahteva posla i loš odnos prema putnicima kazne su oštre, najblaža je otkaz, najteža krivična prijava i zatvor. A dovoljno je da budete dva-tri puta neljubazni, ne odgovorite na pravi način zahtevima putnika i gubite posao. Ipak, niko od putnika neće vas prijaviti iz hira. Na krstarenja idu ljudi koji uživaju u životu, oni koji žele da upoznaju svet, za to plaćaju skupo i traže uslugu na nivou.
- Najteži prekršaj koji član posade može da učini jeste fizički sukob sa putnikom. Ako planete, napadnete ga ili ne daj bože nanesete mu neke fizičke povrede, imaćete posla sa sudom. Sigurno idete u zatvor, jer ste potpisali klauzulu američke države kojom su predviđene drastične kazne. Zato morate da budete psihički jaki, a to nije nimalo lako. Da se razumemo, na prekookeanskom brodu srednje veličine u posadi ima oko 1.200 ljudi iz najmanje 40 različitih zemalja. A tu je i oko 3.200 putnika. Dakle, u stalnoj ste opasnosti da uđete u sukob sa nekim od gotovo 5.000 ljudi na brodu. Sigurno je da će vas neko od njih bar jednom iznervirati, ma i dovesti do ludila, ali to nikako ne smete da pokažete.
- Odnosi među članovima posade su specifični. Okupljeni sa svih krajeva sveta, svih nacija i boja, a funkcionišemo kao najrođeniji. Za ovih šest godina plovidbe na luksuznim brodovima nikad nije bilo nerazumevanja među nama, a kamoli sukoba. Svi znamo zašto smo tu, svako poštuje taj komad hleba koji se ne zarađuje lako i svako je spreman kad god treba da uskoči u pomoć. Ta multikulturalnost me je oduševila. Za jednog momka iz sela Romanovca kod Surdulice bila je to velika nepoznanica.
ĆUDLJIVI BOGATAŠI
- U mom poslu najviše sam imao putnika iz Amerike, Velike Britanije i Rusije. Svi su na svoj način različiti. U pitanju je uglavnom bogata klijentela koja može novcem puno toga da sebi priušti. Amerikanci su mi nekako najprihvatljiviji, ne zakeraju puno i komunikativni su. Uživaju u svemu, ali ni u čemu ne preteruju. Vole jedino da konobar bude nasmejan. Ljubaznost osoblja izuzetno cene i to nagrađuju bakšišom. Pričljivi su, vole da ćaskaju sa nama i tu im takođe moramo izaći u susret. Ljubopitljivi su, žele da znaju sve, od vašeg imena, zemlje iz koje potičete, koji su vaši ciljevi u životu... Meni kao Srbinu taj mentalitet odgovara, jer i mi volimo razgovor. Prija mi i kad nekome pričam o svojoj zemlji, jer većina putnika za Srbiju nikad nije čula. Znaju samo za Novaka Đokovića.
- Englezi su onakvi kakvima ih svi opisuju, hladni, bez želje da se upuštaju u nepotrebnu konverzaciju, već samo onu neophodnu. Oni ne vole ni preteranu ljubaznost. Sa članovima posade imaju isključivo poslovan odnos, za njih ste vi samo konobar i ništa više. Vaše ime i zemlja odakle dolazite apsolutno ih ne interesuju. Ali, i te kako ih interesuje da im slučajno ne uskratite nešto što su platili. Pitaće vas za bilo koju sitnicu u vezi sa hranom i morate biti spremni da im u najkraćem roku odgovorite. Recimo, zašto je meso više pečeno, a ne srednje kako bi trebalo. Morate naći način, u dogovoru sa kuvarom, da im objasnite tako da oni to prihvate ili da eventualnu grešku ispravite što je brže moguće. Pri tom, morate da pazite da vaši odgovori budu kratki i jasni. Sve više od toga ih iritira. Ako zatraže vaše izuzeće, odnosno da vas zameni drugi konobar, to je prvi žuti karton. Još jedan ili dva i bićete isključeni sa posla.
|
Srbija konačna luka
|
