"Kome smeta naša potraga za istinom"
Tražim odgovore od onih koji su ih imali, a koji su ih skrivali punih 14 godina, i nisu ih dali. Zašto se čekalo 14 godina? Da li se čekao ovaj datum, 28. juni, da bi se ljudima rekla istina, od koje mi nemamo nikakve satisfakcije, osim velikog bola od duši. Neko je odgovoran za naše živote, porodice žrtava i za onoga koga čekamo da se vrati svojoj kući. I dalje čekamo povratak svojih, jer odgovor i istinu ne znamo, kaže za "Vesti" Verica Tomanović, predsednik Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica na Kosovu i Metohiji.
U slučaju nestanka njenog supruga, prištinskog lekara dr Andrije Tomanovića, oglasila se Savetodavna komisija za ljudska prava UN tržeći od Unmika da se javno izvini porodici za patnju i duševni bol i prizna odgovornost za propuste u istrazi.
- Nijedna porodica se ne miri sa ovakvim odgovorom koji se daje u javnosti. Naši voljeni su u miru nestali, a ne u ratu. Verovali su misiji Ujedinjenih nacija i Savetu bezbednosti, koja je garantovala mir i bezebednost svih građana na Kosovu i Metohiji. Civilne žrtve su bile zaštićene Ženevskom konvencijom o ljudskim pravima i drugim konvencijama i rezolucijama koje nisu ispoštovane na Kosovu i Metohiji.
- Naši najbliži koje tražimo nisu nosili oružje, već su želeli da žive u miru. Na žalost, dokumenatcija o stradanju i zločinima odnošena je sa misijama KFOR-a u matične zemlje iz pet resora na Kosovu i Metohiji, tako da nijedan predmet u UNMIK-u i u registrima ne postoji, i nama nije dostupan. Ljudi su nestali, a da tragova o njima na Kosovu nema. Kao da tu nisu živeli i nisu postojali. A, želeli su da žive u svojoj domovini, u zavičaju gde su rođeni, zajedno sa svojim sugrađanima.
Politizacija tragedije- Verujem u Savetodavnu komisiju koja daje prave savete porodicama, jer se striktno pridržava određenih Rezolucija i zakona. Na tome smo im veoma zahvalni. Mnoge porodice sada znaju svoja prava, nasuprot onima koji su ta prava kršili. Punih 14 godina preduzimamo sve što je u našoj moći, kao bliži članova porodica žrtava da skrenemo pažnju svim međunarodnim i domaćim institucijama, da su naši članovi porodica bili žrtve monstruoznih zločina. Očigledno je da se naša tragedija politizuje, i da pojedici ili ne žele da se zamere nekome, gubeći iz vida da se zameraju najsvetijim vrednostima, a to su ljudske žrtve i nacionalno dostojanstvo. |
Šta očekujete od preporuke Savetodvane komisije UN?
- Očajna sam, jer su mogli biti spašeni ljudski životi, a ništa nije urađeni da bi bili vraćeni svojim porodicama. Pre 14 godina sam očekivala da mi KFOR kaže istinu. Ne treba govoriti samo o mom ličnom slučaju. Svi su prijavljivali slučajeve međunarodnom komitetu Crvenog krsta i generalima KFOR-a. Na žalost, i general KFOR-a je zadržao mog supruga da ostane u Prištini i garantovao mu bezbednost, a ne UNMIK. Izostala je istraga, koju on do kraja nije uradio, a bio je u obavezi da ga pronađe i dovede svojoj porodici.
- Na žalost, niko nije istražio sudbine nestalih Srba i nealbanaca. Na našem je spisku više od 520 nepozbatih sudbina Srba i nealbanaca, a ukupno sa Albancima 1762. Svi tražimo istinu i svoje voljene. Godinama smo tražili da se otvore dosijei, baze podataka, da se ne krije ništa jer su porodice izbezumljene. Uskraćeni smo za sva ljudska prava.
Očekivalo se da tema nestalih bude prva u briselskim pregovorima.
- Obratili smo se našim institucijama da u pregovorima prvo pitanje bude pitanje nestalih. General Majkl Džekson je na svojim mitinzima koje je držao i u Kosovu Polju i drugim mestima, zaustavljao narod i govorio da će biti zaštićeni od strane KFOR-a. Na žalost, tek nakon potpisane Rezolucije 1244 nastao je pakao na KiM, ljudi su otimani i proteriovani. To su bili nedužni civili koji su ostali u svojim domovima i na radnim mestima. I moj suprug je želeo da ostane i pomaže narodu kao što je to radio i punih 36 godina pre toga.
- Njegovo prvo radno mesto je bila bolnica u Prištini i on je do zadnjeg trenutka, 24. juna 1999. godine ostao da radi u službi naroda. Stalno vršimo pritisak da pitanje nestalih bude prioritetno i da se o tome glasno razgovara, da se vrate zapisnici i dokumenta o dokazima zločina, ako je bilo zločina. Ako ne, onda je 520 ljudi i dalje živo. Ako su bili zaštićeni od vojske KFOR-a, onda verujemo su živi. Ukoliko nisu živi, neka nam predaju zemne ostatke kako bismo ih dostojno sahranili.
Ko je odgovaran?
- Odgovornost na Kosovu i Metohiji je preuzeo Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija potpisanom Rezolucijom 1244 čiji je mandat sprovodio Kfor, odnosno NATO. Godinama smo davali odgovore koje znamo, ali nas dodatno povređuje indolentnost pojedinaca koji mogu da nam pomognu. Ne volim da spominjem reč kolaterarna šteta, jer smo bili časni i pošteni ljudi i ovo nikako nismo zaslužili. Mi svakim svojim pokretom i svakim svojim nastupom govorimo samo istinu, koja očigledno mnogima ne odgovara.
