Sanjao o penziji, stigao u Kanadu
Vaso Vasilić ima 82 godine i odavno je u penziji, živi u Kanadi i zna tek po koju reč engleskog, ali to ga ne sprečava da svakog jutra seda u auto i razvozi "Vesti" čitaocima u Hamiltonu, gradu gde živi. Životna priča vremešnog čoveka, koji je nekad radio u sarajevskoj termoelektrani, slična je mnogima koji su pred mecima i bombama bežali iz rodnog kraja i mir nalazili daleko od svega.
Rodio se i i odrastao u Sarajevu, tu se i oženio, zaposlio, dobio sina i dočekao penziju. U vreme kada je dobio treći penzioni ček, Sarajevom su počele da zavijaju sirene. Život između znaka za početak i prestanak ratnih sukoba porodica Vasilić provodila je u četiri zida, povremeno odlazivši do obližnje vikendice da iz bašte uzmu povrće.
Ukus domovine- Imamo ovde nekoliko srpskih prodavnica, gde kupimo malo slatkiša, poneki pršut, da se podsetimo ukusa. Ništa ovde nema ukus kao kod nas. Zato imam svoju baštu, gde pustim paradajz da dozri na suncu, a ne da jedemo onaj iz staklenika, bez ukusa i mirisa. Imamo ovde i jednog Indijca, drži radnju. E tu kad uđem, kao da sam na Baš-čaršiji, ima mnogo naših proizvoda, ne znam samo kako ih nabavlja. Govori pomalo i srpski, bolje nego ja engleski - kaže Vasilić. |
- Tako je bilo i tog jutra, bilo je primirje i krenuo sam do Trnova, koje je 30 kilometara od Sarajeva. Tu sam i ostao. Baš tog dana sukobi su se rasplamsali, ja ostadoh u vikendici, a žena, tašta, sin i snaja u stanu u Sarajevu. Ja ne mogu u grad, a oni iz grada. Nekako sam prebegao na srpsku stranu, pa su mi pomogli da se dokopam Niša, gde sam imao familiju. U Nišu sam, odvojen od porodice, živeo dve i po godine.
A onda je snaja ostala u drugom stanju i moj brat je njoj i mom sinu pomogao da dobiju papire i septembra 1992. godine odu prvo u Belgiju, a zatim u Kanadu. Tu se rodio moj unuk Marko. Želja da vidim unuka bila je jača od svega, pa krećem ja iz Niša, a supruga iz Sarajeva. Okupljamo se svi u Kanadi decembra 1994. i tu smo i danas - priča Vaso.
Malo penzije iz Sarajeva i kanadska socijalna pomoć nije bilo dovoljne za život, pa se ovaj penzioner snalazio kako je znao i umeo da zaradi još koji dinar. Radio je kao automehaničar, u vinogradima gde je vezivao lozu i brao grožđe, bio je i roštiljdžija na piknicima za dobrostojeće Kanađane, a hvatao se i molerske četke. A onda je na predlog prijatelja Đure Lubarde počeo da radi kao distributer "Vesti".
- To mi je odgovaralo. Za sve ove godine uspeo sam da naučim tek po koju reč engleskog, ne snalazim se, pa mi i kod lekara treba prevodilac. A "Vesti" sam stalno čitao, na svom jeziku, iz moje otadžbine, barem malo su zadovoljavale setu i nostalgiju. U međuvremenu, porodica se snašla. Sin radi kao grafički dizajner, ima svoju firmu, snaja radi u bolnici, unuk studira, ja ovo moje, a supruga Danica nas čeka kod kuće - kaže Vaso.
Slabo se druže sa drugim zemljacima, razdaljine između gradova su velike, pa do najbližih prijatelja iz otadžbine imaju i po 30 kilometara.
- Kanada mnogo daje, ali i uzima. To je jedna lepa i uređena zemlja, ali se radi od jutra do sutra. Slobodnog vremena nema, samo vikendom, a i tada se ljudi retko druže. Nekako sam svoje penzionerske dane drugačije zamišljao, u miru svoje vikendice. Ceo život sam bio zaljubljenik u slike, kupovao sam ih stalno, govorio da ću, kad ostarim, prodavati jednu po jednu i eto meni i ženi para za banju. Sad jednom godišnje dolazim u Srbiju, obiđem i Sarajevo, ali i Crnu Goru. Stan u Sarajevu sam prodao i od tog novca kupio stan u Igalu, tamo provodimo letnje dane - kaže Vaso.
