"Prepešačio sam Jugoslaviju"
Pejča Janković iz Jagodine, rođen daleke 1919. godine u Rakovdolu, udaljenog tridesetak kilometara od Babušnice, u pečalbu je krenuo sa 13 godina. Nažalost, već naredne godine preminuo je njegov otac Sotir, pa je morao da brine o majci Daci, mlađoj braći Bobanu i Bogosavu, kao i o sestri Milici, dok je sestra Dika već bila udata u Crvenoj Jabuci.
Kad je imao 24 godine, Bugari su ga odveli na prinudni rad na jedno državno poljoprivredno gazdinstvo u Sadovu, gde je proveo devet meseci. Samo pet-šest dana od kada je stigao kući mobilisali su ga partizani. Posle rata Pejča je radio kao građevinski radnik u brojnim firmama u bivšoj Jugoslaviji, a godinu dana izgrađivao je Nemačku.
Crveni vetar- Jednog dana u ratu mi je otekla desna strana glave. Bio sam na političkom času. Komandir je video da nešto nije u redu, pa me je poslao u brigadni sanitet. Doktorka Ksenija Jovanović rekla mi je da imam crni prišt i poslala me je u bolnicu. Tamo mi je doktor rekao da je to, zapravo, crveni vetar. Pošto je bio Božić, dobili smo i vojnu rakiju. U toj bolnici bio sam tri-četiri dana. Onda su me prebacili na kožno odeljenje, a potom poslali u Novu Varoš. Spavali smo na slami. |
Ovaj vispreni 94-godišnjak živi u Jagodini sa sinom Novicom i njegovom suprugom Vesnom, dok njegova unuka Ljiljana sa porodicom živi u Vetingenu, u Švajcarskoj. Unuk Boban je preminuo. Deda Pejča je preživeo sve nedaće, ali se nikada ni na šta nije žalio. Bio je pošten, skroman i zadovoljan svojim životom.
- Mnogi su me pitali da im otkrijem recept za dugovečnost kako bi i oni doživeli moje godine. Svima sam rekao da nikada ne treba da se mnogo sekiraju, da se ne svađaju bez potrebe, da ne budu ljubomorni i da izbegavaju pušenje i alkohol jer on razara zdravlje i porodicu. Meni ništa nije bilo teško. Ne mogu da izdvojim ništa za šta bih mogao da kažem da mi je bilo najteže u životu.
Dete pečalbar
- Posle raspusta 1932. godine sa pokojnim ocem Sotirom krenuo sam da pečalbarim. Radio sam kao šegrt i učio zanat. To je bio težak posao, ali sam uspevao da uradim sve što se od mene tražilo. Nosio sam kamen i blato od kojeg smo pravili čatmare. Najpre bismo postavili stubove na koje smo lepili blato i slamu. Posle samo godinu dana moj otac se razboleo i umro.
- Pošto majka Daca nije mogla da radi jer je brinula o kući i kućnim poslovima, iako sam bio dete, morao sam da orem i kopam, a zemlja nije baš bila kvalitetna. Tokom građevinske sezone odlazio sam u pečalbu. Mnoge poljoprivredne poslove nisam znao, ali su me komšije naučile. Svi smo bili veoma siromašni. Krompir nam je bilo glavno jelo. Jeli smo i žutu, a kasnije i proju od belog kukuruza. Ali, bilo je dana kad nismo imali šta da jedemo. Naročito za vreme okupacije. Nosili smo težinjave pantalone, a zimi su nam šili vunene pantalone.
Prinudni rad
- Bugari su 27. decembra 1943. godine opkolili naše selo. Pokupili su sve muškarce starije od 16 godina i oterali nas na prinudni rad. Prvu noć smo spavali u nekoj plevi u Babušnici. Sutradan nas je njihova policija odvela u Pirot u školu. Tu smo bili dva dana. Bila je ciča zima. Odatle su nas odveli na železničku stanicu, pa teretnim vozom do Sofije. Vagoni su bili puni snega. Kad se otopio, stajali smo u vodi. Polovina železničke kompozicije ostala je u Sofiji, a mi smo završili u Plovdivu. Jedan čičica s brčićima odvojio je nas pedesetak. Iz voza su nas volovskim kolima prevezli u Sadovo gde je bilo državno poljoprivredno gazdinstvo na kome smo radili.
- Svi smo spavali u jednoj prostoriji kao sardine. Uveče je došao direktor gazdinstva, koji je imao neke čudne oči. "Aha, tuka ste došli sada", rekao nam je cinično jer je njihovo nekada bilo do Južne Morave. Zvali su je Bugar Morava. Radili smo u voćnjacima i stajama. Nisu nas tukli, davali su nam da jedemo, ali smo radili od mraka do mraka. Sklanjali smo se samo kad bi taj deo preletali avioni. Plaćali su nam nešto sitno. Dozvoljavali su nam i da pišemo pisma porodicama, a i oni su nama mogli da ih šalju.
Glad i vaške
- Kada smo čuli da u Plovdivu postoji advokat koji može da nas oslobodi, sakupili smo nešto para i rešili da ga angažujemo. Ovlastili smo predsednika našeg sela i jednog gimnazijalca da nas predstavljaju. Bugari su to saznali. Onda su zatvorili njih dvojicu i počeli da ih saslušavaju. Mi smo se okupili ispred prostorije u kojoj su ih saslušavali. Šef Genko šetao je oko nas i podsticao da ne odustanemo dok ih ne oslobode. "Jedin za sičke, sičke za jedin", govorio je. Zahvaljujući našem protestu pustili su ih. A onda su pustili i nas. Posle devet meseci opet su nas potrpali u teretne vagone i vratili u Jugoslaviju.
Gastarbajterske muke- Dok sam radio u Pomoravlju, veliki broj radnika otišao je u Nemačku. Meni se nikako nije išlo jer smo gradili Jagodinsku pivaru. Onda je jednog dana otišao i upravnik Blagoje Milanović. Tražili su još desetak radnika, a oni su hteli da idu samo ako i ja pođem sa njima. I tako sam 1972. godine odlučio da odem. U početku smo živeli u Frankfurtu. Stanovali smo u samačkom hotelu kraj Majne.
- Pravili smo poslovne i stambene objekte. Sećam se da smo sagradili jednu banku. Ali, upravnik je bio loš. Uzimao nam je zarađeno. Pogodio bi posao za 10 ondašnjih maraka po satu, a nama je plaćao po dve marke. Često nam je pisao i manje radnih sati, a on bi uzimao razliku. Radio sam i u Majnhajmu, Švecingenu, Vajderu i drugim gradovima. Posle godinu dana rešio sam da se vratim jer sam celog života bio odvojen od porodice. |
- Samo pet-šest dana po povratku u Rakovdol mene su mobilisali. Najpre sam bio u Babušnici, a onda sam otišao u Sandžak. Najteže borbe bile su tokom prelaza preko Drine, na Jabuci u Bosni i na Romaniji. Osvajali smo i Sarajevo. Kadasmo zauzeli polovinu grada, komandant divizije nam je naredio da se naša peta brigada vrati za Pale. Nismo znali zbog čega. Kasnije smo saznali da su nas poslali da se borimo sa korpusima četnika. Napredovali smo ka Višegradu. Pred svanuće smo stigli u podnožje šume. Bilo je još gore nego u borbama sa Nemcima. Mnogo ljudi je poginulo. Sećam se da 13 dana nismo videli hleb. Komora je išla za nama, ali nije mogla da nas stigne. O vaškama i zaraznim bolestima da i ne pričam.
Šume i zmije
- Kada se rat završio, ponudili su mi da ostanem pri vojsci, da nastavim školovanje i da se aktiviram. Pogrešio sam što nisam prihvatio tako dobru ponudu. S druge strane, da sam tamo ostao, ne bih izgradio pola bivše Jugoslavije. Demobilisan sam 22. novembra 1945. godine. Kada sam se vratio kući, sina Dragana i ćerku Zoricu nisam zatekao jer su u roku od nedelju dana preminuli od šarlaha.
- Godine 1947. godine osnovali smo zadrugu. Mene su izabrali za predsednika. U početku se taj posao nije plaćao, a onda sam dobijao po 200 dinara mesečno. Istovremeno sam radio na svom imanju. Ali, kako smo bili veoma siromašni, nužda me je naterala da 1951. odem iz Rakovdola. Bila je zima. Nismo imali šta da jedemo.
Prethodne godina nas je još pogodila suša, pa je rod bio oskudan. Pošto su neke moje komšije radile u zadruzi u Deronjama, poveo sam porodicu u Vojvodinu jer sam mislio da će i mene zaposliti. Sin Novica imao je četiri meseca, a Čedomir 12 godina.
- Nastanili smo se u jednoj napuštenoj kući koju sam prepravio. Kako me nisu primili u zadrugu, tu zimu smo preživeli zahvaljujući prijateljima koji su nam donosili namirnice. Na proleće sam čupao repu, kopao kukuruz, sejao žito...
Onda smo nas šestorica zidara i šestorica fizičkih radnika 1954. godine formirali brigadu. Prvi posao bio nam je na Prevlaci. Gradili smo kasarnu. Novac koji sam zarađivao slao sam porodici u Deronje. Posle godinu dana otišli smo u Herceg Novi. Gradili smo zgradu opštine. Onda sam se zaposlio u firmi Neimar u Novom Sadu. Počeli smo da pravimo žičaru na Fruškoj gori. Dočekale su nas samo bukove šume i zmije, a spavali smo u barakama. Jedan po jedan radnik je otkazivao posao. Izgradio sam i građevinsku komoru u Beogradu, blok četiri i mnoge druge zgrade.
Prvo odelo
- U Novom Sadu sam radio 15 godina, a supruga Jovanka radila je u zadruzi u Deronjama i nadničila. Moj mlađi brat Bogosav, koji je živeo u Voljavču kod Jagodine, poslao mi je telegram da je našao povoljan plac za mene. I tako sam se 1963. godine doselio ovde. Spavao sam kod brata i pravio kuću. Kada sam napravio temelj, supruga je došla da mi pomaže. Ona je mešala malter, a ja sam zidao. Mislim da sam tada bio najsrećniji jer sam konačno imao svoju kući i bio sa svojom porodicom, a imao sam i posao u firmi Pomoravlje. Da nisam imao tako dobru porodicu, koja mi je bila veliki oslonac i podrška, možda ne bih izdržao sve teškoće koje mi je život nametnuo.
- Negdašnju Jugoslaviju sam prepešačio uzduž i popreko. Ni sam ne znam koliko kilometara imam u nogama. Dok sam pečalbario, dešavalo se da pešačim i po 70 kilometara dnevno. Put Babušnica-Rakodol, koji ima 30 kilometara, ne znam koliko puta puta sam prešao. U Babušnicu sam odlazio i po brašno da bih prehranio porodicu. Džak bih sam nosio na leđima. Prvo odelo kupio sam kad sam počeo da radim u Herceg Novom.
- Kad sam mogao da radim, život mi nije bio loš. Za vreme Kraljevine Jugoslavije bilo je teško. Najsrećniji sam bio kada sam se doselio u Jagodinu i sagradio svoju kuću u kojoj sam živeo sa porodicom. Tu su mi se rodili i unuci Ljiljana i Boban. Nisam mogao da podižem svoju decu jer nikada nisam bio kod kuće, ali sam sve nadoknadio kad su se unuci rodili. Ljiljana je bila moja mezimica. Presvlačio sam je, odvodio i dovodio iz škole, hranio... Kad sagledam svoj život, ne postoji želja koja mi se nije ispunila. Sad čekam ono najglavnije. Da se preselim na onaj svet i pridružim se svojoj Jovanki. Ispunio sam sve svoje snove.
