Znam kako je Dragan spasen

Dragan Jakovljević, 24-godišnji mladić iz Diseldorfa koji je, kako su "Vesti" objavile prošle sedmice, uz pomoć najtiražnijeg dnevnika dijaspore rešio da krene u potragu za svojim pravim korenima i biološkim roditeljima, od danas je za veliki korak bliže toj istini. Nažalost, po svemu sudeći, veoma surovoj!

Otkriva istinu: Živana Bojić sa "Veestima" u kojima je pročitala priču o Draganu

 

Jer, prema svedočenju naše verne čitateljke Živane Bojić (63) iz nemačkog grada Trira, Dragan je tog 14. jula 1988. godine, na obali Drine kao tek rođena beba - ostavljen da umre! Samo zahvaljujući požrtvovanosti jednog tada 12-godišnjeg dečaka, čobanina koji je igrom slučaja tog jutra i na tom mestu čuvao ovce, kao i radnicima Hidroelektrane Perućac kod Bajine Bašte, danas može da zahvali život i srećno detinjstvo koje je proveo kao usvojeno dete porodice Jakovljević iz Diseldorfa. Ali, vratimo priču na početak.

Dete jedva preživelo - Sećam se dobro da mi je tada dr Sarić rekao da dete sigurno ne bi poživelo još dugo u onom šiblju. Dan je bio vruć, vrlo brzo bi dehidrirao, a činjenica da pupčana vrpca nije podvezena takođe bi doprinela brzom kraju.   Dragan kao beba   On je procenio da je beba rođena najviše sat vremena pre nego je ostavljena u žbulju pokraj Drine - ističe Živana Bojić.

Našoj redakciji se nedavno pismom obratila Tanja Karapandžić iz Diseldorfa s molbom da pomognemo njenom momku Draganu Jakovljeviću, koji ima 24 godine, a koji je pre neku godinu saznao da je usvojen.

"Od tada se njegov život drastično promenio. Želeo bi da zna od koga je nasledio oči, usta i, pre svega, ko je on zapravo, kao i šta se sa njim desilo. Meni je veoma teško da ga gledam tužnog i žao mi je da čovek od 24 godine ne zna ko je i odakle dolazi", brižno je napisala Tanja.

U međuvremenu nam se javio i Dragan, koji radi kao moler u Diseldorfu i koji je izneo više detalja svoje neobične životne priče. Kao datum rođenja se vodi 14. juli 1988. godine, kada su ga po onome što je on znao "pronašli ribari na obali Drine kod Bajine Bašte, koji su se tu zatekli".

Traži svoje korene: Dragan Jakovljević (24)

- Moji roditelji Dragojla i Veselin Jakovljević su tada živeli u Nemačkoj, ali su od tetke sa majčine strane, koja je znala za njihovu želju da usvoje dete, čuli da je nađena beba na obali Drine - ispričao nam je Dragan.
Dragan kao beba

Nakon što je uspešno proveden program usvajanja, roditelji su ga nazvali Dragan i u novembru iste godine poveli sa sobom u Nemačku. U Diseldorfu je proveo lepo i bezbrižno detinjstvo i mladost, a roditelji su prema njemu, kako kaže, bili divni. Otac je, međutim, 2004. godine umro od raka. Da je usvojen, saznao je tek slučajno u svojoj 20. godini od drugih ljudi, koji su se, kako je rekao,"šalili s time". Pošto nije mogao da veruje, pitao je majku da li je istina i ona je potvrdila. Majka je ispričala da je od početka htela da mu kaže za usvajanje, ali je otac bio protiv toga i govorio je da ima vremena.

- Kad je umro, ostala je sama s odlukom kako i kada da mi ispriča, i to za nju nije bila laka situacija - objasnio je ovaj mladić.

Živana u razgovoru sa novinarom "Vesti"

 

U prvom momentu je to saznanje za njega bio šok.
- Kako ne bi bio šok kad tako nešto saznate?! I to u mojim godinama, ali brzo sam se navikao na to. Za mene će moja majka zauvek ostati majka. Tu nema nikakve razlike. Ipak, želim da znam ko su bili moji biološki roditelji i ko sam i odakle sam, a za mene lično je familija Jakovljević moja prava porodica - poručio je na kraju Dragan Jakovljević.

Kada su ove njegove reči objavljene u "Vestima", Dragan nije ni slutio da je do suza i nekoliko besanih noći doveo Živanu Bojić, iz Trira, nemačkog grada smeštenog neposredno uz granicu s Luksemburgom, i nešto više od 200 kilometara udaljenog od njegovog Diseldorfa.

- Kada sam toga dana kupila "Vesti" i pročitala Draganovu priču, umalo se nisam onesvestila. Svega sam se setila, svih dramatičnih trenutaka tog julskog dana koji nikada, sve do danas, nisam mogla da izbrišem iz svog sećanja. Sudbina je, eto, htela da preživi, mada mu je bila namenjena sasvim drugačija sudbina - na rubu suza za "Vesti" priča Živana Bojić dok sedimo u njenom stanu u mestu Konc, predgrađu Trira. Tu nas je pozvala njena 19-godišnja ćerka Diana Vasić.

- Primetila sma već nekoliko dana da majka nešto krije od mene i da se čudno ponaša. Na kraju mi je priznala o čemu je reč, da ju je dirnula sudbina tog mladića i da ona zna šta se dešavalo u prvim satima njegovog rođenja. A kad mi rekla da možda zna i ko je njegova majka, rešila sam da vas pozovem - ispričala nam je Diana.
Nervozno stiskajuću u rukama "Vesti" u kojima je objavljena Draganova ispovest i njegova slika, Živana Bojić nas je svojom pričom vratila u prošlost, to vruće jutro 14. jula, sada već daleke 1988. godine.

Radnici hidroelektrane Perućac dete odvezli dete u bolnicu

 

- U to vreme bila sam zaposlena kao referent radnih odnosa u Hidrocentrali Perućac kod Bajine Bašte. Sećam se dobro, bilo je tačno 9 sati kad sam iz svoje kancelarije primetila jednog dečaka na levoj, bosanskoj strani Drine, koji je panično mahao rukama i dozivao u pomoć. Kao da ga danas vidim, dečačić od nekih 12-ak godina, go do pojasa, jer mada je bilo jutro već je bilo veoma vruće, vrištao je i dozivao u pomoć, a jednom odsečenom granom s lišćem mahao je iznad nečega u šipražju na obali Drine - priča nam Živana.

- Kao i par mojih kolega istrčala sam napolje i uspeli smo da shvatimo da se u žbunju nalazi tek rođena beba. Kao bez duše sam potrčala u kancelariju mog tadašnjeg direktora i zatražila da pozove Hitnu pomoć, kao i da odobri da njihovo vozilo, u ovom izuzetnom slučaju, pređe preko brane, jer je to inače bilo strogo zabranjeno.
U međuvremenu, nas nekoliko potrčalo je preko brane da uzmemo bebu, a među nama se našao i dr Stojimir Sarić, tada lekar opšte prakse, zaposlen u preduzeću Hidroelekterana Perućac. Uz njega je bila i njegova medicinska sestra.

Došli smo do deteta koje vrištalo, i dobro se sećam da mu nije bila odsečena čak ni pupčana vrpca, sigurno je bilo još pola metra. Doktor Sarić je skratio, podvezao, a ja sam skinula sa sebe svoj crveni radni mantil i u njega je dete umotano. Neko je zatim doneo i bele stolnjake iz kantine, pa smo tek rođenog dečačića umotali i u njih.
Živana je ubeđena da je 12-godišnji čobanin u stvari najzaslužniji što je Dragan danas živ.

- Dečak nam se sav uzubuđen kasnije ispričao da je iz žbunja video dve žene, jednu mlađu i jednu stariju, koje su nedaleko odatle parkirale automobil na rubu tog lokalnog puta na bosanskoj strani Drine. On ih je skriven posmatrao kada su izneli novorođenče iz automobila, potom ga spustili u šiblje pored Drine - koja je tih dana, sećam se, bila veoma niskog vodostaja - i onda se jednostavno odvezle. Pošto je čuo dečji plač, potrčao je do bebe, i granom koju je otkinuo rasterivao muve koje su se oko novorođenčeta već sakupljale i isto vreme dozivajuću pomoć. Tako smo ga čuli i spasli dete.

Ubrzo je stigla hitna pomoć i beba je odvezena na odeljenje porodilišta, koje je tada postojalo u bolnici u Bajinoj Bašti.