Srpska vartolomejska noć (6): Tašta čuva zakletvu
Dok su se političari u zaveri bavili raspoloženjem velikih sila u pogledu atentata na Obrenoviće, oficirski deo je u jesen 1902. godine počeo ozbiljno da pretresa pitanje načina na koji bi se najlakše, i sa što je moguće manje žrtava, uklonio kralj. Kako navodi Dragiša Vasić, svedok i kasniji istraživač ovih događaja, stariji oficiri su predlagali da se kralj prinudi na abdikaciju u korist kneza Petra Karađorđevića, a potom protera.
"Najveći pobornik ovakvoga rešenja bio je đeneral u penziji Jovan Atanacković", piše Vasić. "Ali se mlađi usprotiviše ovome iz bojazni da bi proteranog vladaoca mogla prihvatiti Austrija i pomoću njega stalno ometati unutrašnji mir, kao i pripremu akcije na velikim narodnim zadacima koji su predstojali. Sa tih razloga, trojica mlađih oficira, Radomir Aranđelović, Dragutin Dimitrijević (Apis) i Antonije Antić predložiše ubistvo kraljevskog para.
Oni pozvaše ostale da se na to i pismeno obavežu. No, ovo većina nije pristala da prihvati, zalažući se rečju da takvo rešenje usvaja i da će u njemu učestvovati."
Prvi spisak zaverenika
Kako su kolovođe zavere ostale pri svome, upriličen je noćni sastanak dvadesetak oficira u stanu Antićevom, koji je, prema više puta isticanoj želji političara Đorđa Genčića, tražio da se zaverenici "na neki jači način obavežu". Nastala je živa rasprava. Trojica su se odmah pobunila, upozoravajući da bi pisani dokaz mogao da padne u pogrešne ruke, da bi bio opasan dokaz protiv njih. Većina ostalih je potpisala tu prvu zakletvu, koju je uglavnom sastavio poručnik Milovan Gavrilović. U njoj je stajalo da će kralja ubiti i na srpski presto dovesti Petra Karađorđevića, ali pod uslovom da ih političari, sa kojima su u vezi, uvere "da neće, usled samog događaja, nikakve opasnosti spolja nastupiti i našem narodu položaj otežati".
Čestiti ordonansPrvi koga su zaverenici pokušali da pridobiju iz kraljevog neposrednog okruženja bio je ordonans Jovan Miljković, zet predsednika tadašnje vlade generala Cincar-Markovića. Ali, ovaj čestiti oficir odbio je smesta Apisovu okolišnu ponudu, izjavljujući da će, ako se "to desi" za vreme njegovog dežurstva, po dužnosti braniti kralja. Ipak, Miljković je dao i časnu oficirsku reč da nikada neće izdati ono što je saznao. |
Negde posle ponoći Dimitrijević, Antić i još jedan zaverenik pojavili su se na vratima Genčićevog stana na Topčiderskom brdu. Genčić, koga zatekoše sa tastom, i ne sačekavši da mu kažu zašto su došli, dočekao ih je prekorno: "Sigurno, kao i uvek, ničeg stvarnog, ničeg opipljivog! I, tako će nas jednoga dana i pohvatati, pohapsiti, pa možda i pobiti, a bar da što učinismo! Ja počinjem, prijatelji moji, da sumnjam u dobar svršetak stvari." Ali, oficiri mu poturiše tekst zakletve.
Pošto je pročitao, Genčić im je zahvalio što su njegov predlog usvojili i zamolio da veruju njemu i njegovim drugovima da će oni znati šta im je dalje činiti. "Rastajući se potom", beleži Vasić "oni predadoše spisak na čuvanje tašti Genčićevoj, gospođi Novaković, koja ga je od tada nosila o vratu i od koje su ga uzimali samo onda kad je novopridobijeni pristao da ga potpiše. Ali, uskoro, posle jednog saopštenja Atanackovićevog Genčiću, moradoše ga uništiti. Atanacković, đeneral u penziji, beše pozvan jednoga dana od strane ministra vojnog generala Milovana Pavlovića.
Tom prilikom ministar mu poveri o kraljevom raspoloženju da ga reaktivira i da mu da položaj u inspekciji pešadije, pa bi to i učinio da nije čuo, veli, kako se kod Genčića sastaje s mlađim oficirima". General Pavlović je ranije i sam bio u kraljevoj nemilosti, tako da je dobro znao koliko je veliko nezadovoljstvo oficirskog kora. O tome je saznavao i od samih zaverenika koji su mu dolazili u kuću, a kada je opozvan iz penzije da bude ministar, nije ih gonio. Naprotiv, trudio se da popravi stanje vojske i da povrati odanost kralju.
Naredni tekst zakletve diktirao je sam Dragutin Dimitrijević Apis i to iz bolesničke postelje. Zakletva je bila potpisana u stanu njegovog zeta, bivšeg ministra privrede Živana Živanovića, i nju su ovog puta potpisali i oficiri iz unutrašnjosti. Najviše potpisnika imao je garnizon u Nišu. Većina beogradskih zaverenika, a naročito Apis, navaljivali su da se sa ubistvom požuri i da se ono izvrši u Dvoru u Beogradu, jer se tu nalazi centralna vlast. Zato je jedan od najtežih zadataka bio pridobiti gardijske oficire, napominje Vasić i objašnjava: "Prvi pokušaj koji učiniše bio je sa sinovima generala Save Grujića (kapetani Bora i Alek) koji najpre trebaše pridobiti, pa zatim iz konjice, u kojoj su služili, proturiti u gardu", piše Vasić.
Nestrpljive NišlijeZaverenici Niškog garnizona nisu mogli da dočekaju poziv iz Beograda, pa su odlučili da sami pobiju kraljevski par koji je u to vreme upravo boravio u Nišu. Rešeno je da to učine na zabavi u hotelu "Evropa" koja se priređivala 22. februara 1903, na dan Proglasa Kraljevine Srbije. Međutim, oficiri iz Beograda su po niškom glasniku, potporučniku Velimiru Vemiću poručili kolegama da se strpe, i odbili da ih snabdeju oružjem. |
"Pridobijanje njihovo olakša, umnogome, njihova najstarija sestra Mara (Marija) Grujić, utičući na braću da slobodno priđu društvu nezadovoljnih oficira, sa kojima se ona u svemu slagala. A pristanak ove dvojice oficira bio bi od značaja još i zbog toga što bi se tako i preko sinova zadobio i sam general, vrlo uticajan član Radikalne stranke.
Čim su braća Grujići potpisala spisak, njihova sestra otputova ocu u Carigrad, gde se on kao poslanik na turskom dvoru nalazio, te mu saopšti šta se u Beogradu sprema. Za to vreme, za stupanje njegovih sinova u gardu bio je angažovan major Blaznavac, rođak kraljev i komandir eskadrona kraljeve garde. Iako nije ni slutio zašto ih za gardu preporučuje, Blaznavac je kao dobar čovek i drug, uz to lepo raspoložen prema Grujićima, dobro odgojenim mladim ljudima, odmah pristao da se za njih zauzme."
Ali, kralj odbi Blaznavčevu molbu jer je oduvek gajio podozrenje prema Savi Grujiću. Ponovo su oficiri upotrebili majora Blaznavca kako bi u kraljevu gardu ubacili nekog kolegu iz unutrašnjosti na koga bi pouzdano mogli da računaju da će prići zaveri. I, uspelo im je. Ubrzo je poziv za premeštaj u gardu dobio potporučnik Petar Živković.
Njega je, čim je doputovao na beogradsku železničku stanicu, dočekao poručnik Antić. Pošto su se pozdravili, Živković je počeo da napada kralja, kraljicu i sve one koji su ga premestili, pitajući se šta će u gardi kada mu tu nije mesto. Ovo je Antiću odlično išlo naruku. Samo nekoliko dana kasnije, Živković je postao srcem i dušom zaverenički čovek.
Nešto kasnije, i sa više napora, pridobijen je i pešadijski kapetan Ljuba Kostić, jedan od komandira garde i oficir u koga je kralj Aleksandar imao naročito veliko poverenje. Apis, koji je imao veliki broj pouzdanih drugova u garnizonima širom Srbije, prednjačio je u "regrutaciji" ostalih, tako da je broj pridobijenih porastao na 120 oficira. Sada im je predstojao najteži zadatak od svih, da pridobiju bar jednog od kraljevih najbližih ljudi, ađutanta ili ordonansa. Posle nekoliko propalih pokušaja, pao je izbor na kraljevog ađutanta, potpukovnika Mihaila Naumovića.
Naumov unuk
Računalo se da je ovaj oficir sigurno karađorđevićevac, jer je unuk onog istog Nauma koji je poginuo bezuspešno braneći Karađorđa prilikom atentata u Radovanjskom lugu jula 1817. godine, i da će pristati još radije ako ga na to nagovori njegov pašenog, artiljerijski kapetan Đorđe Ristić, koji je već bio pristalica zavere. Ali, ni Naumović nije bio potpuno neobavešten, jer je njegovu ženu, inače oduševljenu pristalicu prevrata, Apis već pripremio da utiče na muža. Kraljev ađutant je rado pristupio organizaciji, naročito pošto je čuo da je u sve umešan i general Jovan Atanacković, koga je veoma cenio.
