U otadžbini posle dve godine pakla
Porodica Đunić iz Loznice pamtiće 21. maj ove godine doveka. To je datum kad im se u kuću vratila sreća - vratio im se posle gotovo dve godine iz libijskog zatočeništva njihov jedinac Milorad Đunić.
On je jedan od petorice Srba koje su u avgustu 2011. zarobili libijski pobunjenici pod optužbom da su Gadafijevi plaćenici, a utorak su se posle dvadesetomesečnog zatočeništva vratili svojim porodicama.
U utorak je Miloradov otac Milan ujutru saznao da mu je jedinac stigao u Srbiju, pa je majka Stana sa prijateljem i rođakom odmah odjurila u Beograd po svog sina. Svanuo je dan o kome su maštali gotovo dve godine. U smiraj dana Milorad je stigao, a ispred kuće su ga dočekali otac, familija, komšije, prijatelji, spremili mu tortu i vino za dobrodošlicu. Zagrljaji, poljupci, suze radosnice, neverica, olakšanje, sreća do neba, sve pomešano. Roditelji presrećni, Stana ne može da priča, kaže da plače od sreće.
- Samo kad mi se vratio kući. Od kako je zarobljen nismo imali mira, nadali smo se ovome danu ali i strahovali jer je svašta moglo da se desi. Na našu i njegovu sreću, sve se završilo na najbolji način. Kad sam ga videla u Beogradu, srce je htelo da mi pukne od sreće. Sada nam je svanulo, na okupu smo posle toliko vremena - kaže presrećna majka koja je sa prijateljem i rođakom u utorak "odletela" do sedišta BIA gde je posle gotovo dve godine prvi put zagrlila sina.
Otac Milan je ushićen. Oči mu sijaju od radosti što je ponovo kraj njega njegov Milorad.
Ležali u ZintanuUhapšeni Srbi su promenili nekoliko zatvora, da bi ih na kraju smestili u grad Zintan, na oko 180 kilometara jugozapadno od Tripolija, kao osumnjičene da su Gadafijevi plaćenici. Kasnije je sa njima uspeo da se čuje telefonom, a roditelji su od naših diplomata dobijali vesti kako mu je u zatvoru. Sva petorica su bila zajedno sanjajući povratak kući, a onda je sve odigralo brzo i drama je dobila srećan kraj. |
- Danas sam najradosniji čovek na svetu. Gotovo da ne mogu da verujem da je naš Milorad pušten, da se sve ovo događa. Dobro je što se sve odigralo ovako brzo, nismo ni slutili šta će biti, sada je samo važno da je on stigao, da je sa nama. Od avgusta 2011. sanjam i priželjkujem ovaj dan, meseci neizvesnosti, strepnje, brige i sad konačno evo - živ, zdrav, nasmejan! Hvala Bogu, hvala svima koji su pomogli da se sve ovako dobro završi - kaže Milan lica obasjanog srećom.
Milorad je tu. Okružen ljudima koji ga vole, pozdravlja se, smeje, ali mu treba vremena da se navikne na slobodu koju je sanjao 20 meseci.
- Najbitnije je da sam se vratio kući. Sada želim prvo dobro da se odmorim, rano je da bilo šta planiram. Treba mi vremena da se priviknem. Do juče sam bio u Libiji, a sada sam u prostoriji o kojoj sam sanjao, na slobodi o kojoj sam maštao do pre nekoliko dana. Tamo mi je najviše nedostajala sloboda, kao i svakom čoveku jer niko ne voli da bude zatvoren. Tamo je tretman prema nama bio veoma korektan. Njihova vlast obavila je istrage i oslobodili su nas pošto su utvrdili da nismo krivi ni po jednoj tački optužnice. Zahvalni smo libijskim vlastima i narodu, kao i za sve što su učinili, našem predsedniku Tomislavu Nikoliću, Aleksandru Vučiću, BIA i svima koji su doprineli da se vratimo kući - zaključio je Milorad.
Hteo da zaradi u LibijiMilorad nije radio u Loznici, pa je želeo da nešto zaradi i odlučio je da ode put Libije ne verujući da je tamo opasno kao što je gledao na televiziji. Otišao je 12. avgusta da radi kao građevinac, a svojima se javio po dolasku i sedam dana kasnije poslednji put. Roditelji otada nisu znali šta je sa njim, da bi iz medija saznali da su ga zarobili libijski pobunjenici. Prema dosadašnjim informacijama, kada su Milorad i ostali videli da u Libiji nije onako kako su očekivali, hteli su taksijem da se prebace do aerodroma u Tripoliju, ali su ih pobunjenici zarobili. |
Tražili da priznamo da smo snajperisti
Otišli 12 avgusta 2011. godine za boljom dnevnicom od one u Srbiji, petorica građevinaca u Libiji su popravljali puteve, a onda su iz uhapsili i optužili da su bili lični snajperisti svrgnutog Moamera Gadafija.
- Možete zamisliti kako nam je bilo na početku. Prvo nas je ispitivala vojska, tražila da odamo svoje veze, ko nas je plaćao, gde nam je navodno snajpersko oružje. Nešto bolje smo prošli kada su nas preuzele civilne vlasti - priča 30-godišnji Vojislav Nićiforović iz Beograda.
Pomoć državePotpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić je izjavio da je u spasavanju srpskih državljana "država samo radila svoj posao". |
Dok grli svoje dve kćerke, Enu i Miu i nevenčanu suprugu Jasminu Kostić, Vojislav kaže da mu je pomisao na decu, a posebno sina Vuka koji se rodio dok je on bio u zatvoru, davala volju da sve izdrži.
- On ima ima godinu i po i jedva čekam da ga vidim po prvi put u životu! Pomisao na njega me je održavala u životu, a znam ga samo s fotografije - objašnjava ovaj mladić.
I Zoran Nikolić iz Lazarevca nije krio suze po povratku.
- Ovo je ponovno rođenje, a naša jedina greška je bila u tome što smo se zatekli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Održali su nas ljubav, nada i vera - kaže Nikolić i dodaje da su im poslednjih pet meseci u zatvoru bili daleko podnošljiviji.
- Omogućeno nam je da komuniciramo sa porodicom, a dobili smo i televizor kako bismo prekratili vreme - priča Nikolić koga su dočekali supruga Rajka i sinovi Vuk i Strahinja.
Njegov sugrađanin Nedeljko Milanović (40) je vozač saniteta u lazarevačkom Domu zdravlja, a svim snagama se trudio da u zatvoru ne izgubi razum.
- Isključio sam mozak, nisam razmišljao ni o čemu jer kad god razmišljaš o porodici, teško ti je, sve ti nedostaje, a meni su kao voda nedostajale kćerka Iva i sin Strahinja - priča Nedeljko.
I Milić Martinović (41) iz Aranđelovca, kome je prva u zagrljaj potrčala supruga Tanja, dvoje dece: Vuk i Petar, kao i majka Ljubinka, ima samo reči hvale za predstavnike Srbije.
- Mislili smo da nikada nećemo izaći, ali ipak smo ugledali slobodu i našu Srbiju - veli Martinović.
