Dobio džip, ali nema za carinu!

Da živi u Francuskoj, Turskoj, Nemačkoj ili Španiji, presretali bi ga po ulici i tražili autogram. Samo od sponzora bi dobijao novac u rangu košarkaša ili tenisera. Tako se u svetu ophode sa svetskim prvacima i rekorderima, u Srbiji je nešto drugačije. Branko Petrović je trenutno neprikosnoveni rekorder u ronjenju na dah. U odnosu na svog najljućeg takmaca na planeti, pod vodom može da ostane četiri minuta duže, a zvanična medicina nema odgovor na pitanje kako mu to polazi za rukom.

Branko Petrović, ronilac na dah

 

Nudili su mu da se takmiči za Tursku i Hrvatsku. U obe zemlje ronjenje je u rangu olimpijskog sporta, gde pobednike dočekuju predsednici država. Turci su mu ponudili da će za svaki svetski rekord dobijati po 25.000 evra, za zlatnu medalju po 15.000 evra, a za državni rekord 5.000 evra.

- Jedan drugar pokušao je da izračuna koliko bi to bilo para da u jednoj godini svetski rekord obaram za samo sekundu više od prethodnog. Nije uspeo da me ubedi, mene to ne zanima. Želim da ovaj sport promovišem u svojoj zemlji i da čujem srpsku himnu kada se popnem na najviše postolje.

ŠKOLOVANJE U IZBEGLIŠTVU
- Rođen sam 11. aprila 1986. u Splitu. Moj otac je bio vojno lice pa smo 1991. godine morali da napustimo Hrvatsku. Imao sam pet godina, ali se sećam svega. Morali smo da napustimo grad bez ičega. Sve nam je ostalo tamo. Podelio sam sudbinu pola miliona Srba. Ostali smo bez svega. Prvo smo živeli kod nekih rođaka u Beogradu, pa smo prešli u Crnu Goru, a onda se ponovo vratili u Beograd. Imam dve sestre, Petru (25) i Saru (20).

Više od 10 minuta bez vazduha

- U Beogradu sam započeo srednju školu, a završio sam je na koledžu Lenoir u Americi. Počeo sam da ronim sa osam godina, a već sa 16 sam krenuo ozbiljno da se bavim podvodnim ribolovom i od toga se izdržavam. Nakon gimnazije upisao sam Ekonomski fakultet u Beogradu i godinu dana sam radio u struci, ali sam prošle godine dao otkaz kako bih se potpuno posvetio svojoj ljubavi - ronjenju.

- To je strast bez koje više ne možeš da živiš. Ne mogu da opišem osećaj kada zaroniš na 40 ili 50 metara, u potpuni mrak. Prvo sačekaš da ti se oči priviknu na tu tminu, a ti na dnu čekaš i onda iznenada počnu da ti prilaze razne ribe, a ti čekaš onu, tvoje veličine. Ta riba se zaleti, a kad je pogodiš počne da te vuče i ti izranjaš i krećeš da se nadvlačiš sa njom. Kao u Hemingvejevoj knjizi "Starac i more", ali ova priča se odvija pod vodom. I moja mlađa sestra Sara takmičila se u ronjenju na dah. Pre nekoliko godina je oborila državni rekord sa 4.32 minuta. Valjda nam je familijarno u krvi da pobeđujemo.
 

POČECI RONJENJA
- Kao klinac se nisam puno razlikovao od vršnjaka po mogućnosti da zadržim dah. Bio sam prosek. Na prvo takmičenje sam se prijavio sasvim slučajno, kada sam imao 18 godina, jer nisam imao pojma da se organizuju i u Srbiji. Onda, jedne večeri, početkom 2006. godine, na Prvom programu RTS-a gostovao je jedan mladić kako bi najavio državno prvenstvo u statičkoj apneji (ronjenju na dah) u Subotici, i rekao da je državni rekorder sa pet minuta provedenih pod vodom. Pomislih: "Pa ja toliko zaranjam dok lovim. Tu nešto nije u redu." Probam odmah, ležeći na krevetu - šest minuta bez vazduha.

- Odem na to takmičenje ubeđen da ću izdržati bez vazduha najmanje tih šest minuta, ali ostanem pod vodom samo 4,45 minuta. Dovoljno tek za treće mesto. Lošiji od prvog za 38 sekundi. Nisam se predao, već nastavio sa treninzima i, iskreno, trebalo mi je dve godine da postavim svoj prvi državni rekord, 5,40 minuta. Od tada sam postavio i svoje prve rekorde u CW i FIM-u, nakon čega sledi i statička apnea i 15 uzastopnih državnih rekorda. Od tada sam prestao da ih brojim i posvetio se samo svetskim takmičenjima.
Najpre sam postavio svetski rekord u statičkoj apnei po CMAS-u - 9.32 minuta, a onda na Submanija kupu u Turskoj 2011. godine, ronim 10.23 minuta i taj rezultat je Olimpijski komitet proglasio svetskim rekordom. Drugi na tom takmičenju je imao vreme od 8,30 minuta. Međutim, na jednom treningu u Beogradu, 7. januara, postavio sam još bolji rekord 12.11 minuta, ali taj rezultat mi nije priznat. Međutim, ne žurim nigde. Biće i to zvanični svetski rekord.

JEZERO UMESTO BAZENA
- Ronjenje na dah se deli uglavnom na dve kategorije i više podkategorija. Osnovne su ronjenje u bazenu i moru. U bazenskim disciplinama postoje tri grupe takmičenja: statička apnea gde se meri koliko može da se zadrži dah, a da se ne krećete, zatim dinamička apnea gde se meri koliko može da se pređe metara sa ili bez peraja i podkategorija trke 8 x 50 ili 8 x 25 metara. Ja sam svetski rekorder u ronjenju na dah, u disciplini statička apnea sa rezultatom 10.,3 minuta.

- Kod morskih disciplina postoji džamp blu - kategorija gde se zaroni na dubinu od 10 metara i hoda po unapred određenom kvadratu, pa se meri ukupna pređena dužina, zatim zaranjanje sa ili bez peraja uz pomoć kanapa, tegova ili električne vuče. Moja disciplina, statička apnea, moguća je i u jednim i u drugim uslovima, ali Srbija nema kvalitetne bazene za vežbu. Međutim, ima prelepa jezera i moja misija je da uskoro počnem da popularišem ovaj sport promovišući te prirodne lepote naše zemlje.
- U svetu je ovo jedan od najpopularnijih sportova, ali u Srbiji se o njemu još veoma malo zna, mada ima 500 aktivnih takmičara. Mnogo više nego recimo u tekvondu. Ali, tekvondo je olimpijski sport i tu smo osvojili zlatnu medalju. Očekujem da će i ronjenje postati olimpijska disciplina na igrama u Rio de Žaneiru 2016. godine i da će posle njih i u Srbiji ovaj sport doživeti bum, baš kao i tenis ili tekvondo.

AUTOBUSOM NA TAKMIČENJE
- Doduše, ronioci na dah su u svetu već popularni. Prošlog meseca na otvorenom Kupu Dubaija bilo je toliko gledalaca da bi neko pomislio da je finale svetskog prvenstva u fudbalu. Doduše, oni su imali prilike da na jednom mestu vide tri svetska prvaka u tri ronilačke discipline. To je ipak velika privilegija. Pobedio sam na ovom takmičenju koji je njihov princ organizovao u čast predaka koji su, pre otkrića nafte, živeli od vađenja školjki.

- To je bio jedan od najekstremnijih turnira na kojima sam učestvovao. Nije se znalo ni kad takmičenje počinje, ni kada se završava, a propozicije su bile veoma rigorozne. Na pet metara ispod vode, bez maske, štipaljke za nos i časovnika, smrzavaš se zato što nije bila dozvoljena ni ronilačka oprema. Okupilo se 60 najboljih ronilaca iz celog sveta, a pobedio sam sa 9,02 minuta provedenih u vodi i osvojio džip, najnoviji rendž rover. Eno ga i dalje u Dubaiju. Ne da nemam para da platim carinu, već ni za četiri gume da promenim.

- Doduše, kada sam se vraćao sa tog takmičenja umalo nisam platio carinu na ronilačku opremu koju sam dobio za prvo mesto. Ljudi su u Dubaiju jako gostoprimljivi, a naši carinici još ne znaju za ovaj moj sport. Hvala im što ipak nisam morao da platim. Hvala im što me nisu terali da im objašnjavam kako sam prošle godine, na otvorenom prvenstvu Austrije, kada sam osvojio evropski rekord, otišao i vratio se redovnom autobuskom linijom i spavao u nekom hostelu u kome je 10 evra noćenje. Nisam imao za više. Posle takvih događaja se zapitam "Šta ću ja još ovde, u Srbiji?", ali ne odustajem. Drži me patriotizam koji ne može da se objasni.

ZAGONETKA ZA DOKTORE
- Ni doktori ne mogu da shvate kako mi polazi za rukom da toliko budem pod vodom i da mi nije ništa. Dva puta su mi radili detaljna ispitivanja, u medicinske svrhe. Prvi put u Austriji, a drugi put u Nemačkoj. Doktor na Univerzitetu u Beču je radio veliku studiju povezanu sa svim mogućim medicinskim granama, od neurologije do kardiologije i na kraju, ustanovio da nema blagog pojma kako mi to uspeva. Jedino što su ustanovili jeste da mi srce, umesto uobičajenih 60 otkucaja u minuti radi ispod 30.

- Nauka kaže da normalna osoba gubi svest na 70 odsto kiseonika, dok vrhunski ronioci mogu da izdrže samo sa 65 odsto kiseonika u plućima. Kod mene je taj procenat 35, za šta su doktori do sada tvrdili da u takvim uslovima mozak umire. Izmerili su mi takvu moždanu aktivnost da su me u čudu pitali: "Kako ti to uspeva." Iako nauka ovo ne može da objasnim, tvrdim, a to su pokazali i mnogi ljudi koje sam trenirao, da svaki muškarac može da zadrži dah devet minuta, samo ako trenira na pravi način.

SPAVANJE POD VODOM
- Postoje četiri faze dok ronite. Prva je da ste zbog velike količine unetog kiseonika, praktično u polusnu. Meni se zaista dešavalo da nekoliko minuta zaspim. Nakon tih prvih nekoliko minuta sledi buđenje, kada je bitno da se telo opusti kako bi se što više smanjio broj otkucaja srca. Svaki udarac srca je trošak kiseonika. Potom sledi period krize, kada se javljaju kontrakcije dijafragme, jer mozak traži da udahnete vazduh pošto se zbog njegovog nedostaka kiseonik pretvara u ugljen-dioksid.

- Većina ljudi tada odustaje, ali ako uspete da prebrodite tu krizu sledi period lučenja hormona koji blokiraju osećaj bola i kontrakcija i sledi faza ubrzanja vremena. Imate osećaj da tri minuta prođe kao da su tri sekunde i to je i najveća zamka za rekorde. Ukoliko loše proceniš da je prošlo dovoljno vremena i izađeš, ostaješ bez nagrade, a ako preteraš rizikuješ da upadneš u hipoksiju. Jako je teško potrefiti tu tanku, tanku liniju između uspeha i poraza.

- Planiram da 18. i 19. maja učestvujem na Državnom prvenstvu Srbije. To takmičenje mi je važno kako bih se kvalifikovao na Svetsko prvenstvu u Rusiji i tamo oborio svetski rekord ili osvojio zlato. Voleo bih da tamo postavim rekord i u slobodnoj inverziji. Sa tim uspehom ostvariću uslov da i ove godine primam stipendiju zaslužnog sportiste od Ministarstva sporta. To je sve što dobijam od moje države, ali biće bolje