Nemac upoznao brata i sestre u Srbiji (1): Suze i radost Srbina Volfganga
Ja volim Boskovice, ja sam Boskovic!", uzvikivao je otpozdravljajući kroz prozor automobila Volfgang Pecold (69), kada je sa sinovima Robertom i Sašom krenuo kući, u Nemačku. U ambijentu pravog šumadijskog dvorišta, olistalom i ozelenelom pod aprilskim suncem, do kojeg vodi kolski put, a usput se sreću koze na ispaši, okupio se veći deo brojne porodice Bošković. Došli su da se pozdrave sa svojim novootkrivenim rođakom iz Nemačke koji obećava ponovni dolazak u otadžbinu, ali tek nakon što u Drezdenu ugosti srpske članove svoje familije.
- Sledeće godine punim 70 godina i tada će moji Boškovići da dođu kod mene u goste - priča za "Vesti" Volfgang Pecold, ne skrivajući zadovoljstvo i sreću što je otkrio biološke korene i što su ga oni doveli baš ovde, u Šumadiju, nadomak Beograda.
Precizni Nemci i šeretski domaćini
Iako vole tačnost, Volfgang i njegovi sinovi su popustili pred svojim srpskim rođacima da za pola sata odlože odlazak kako bi ekipa "Vesti" stigla u Stepojevac. I taman kad su se pozdravili i izljubili, onako po srpski tri puta, tek što su zamakli iz videokruga, eto njih nazad. U onoj gužvi neko je zaboravio naočari. Nema nervoze, nema ljutnje, ali ima srpske dosetke na sopstveni račun.
|
Za pet dana koliko je proveo u Srbiji, osmeh mu ne silazi sa lica. Razdragan i optimističan, ne zna na koju stranu pre da se okrene, da li ljubopitljivim novinarima ili rođacima sa kojima može još samo pola sata da provede zajedničkog druženja.
Pet dana koliko je sa sinovima proveo u Srbiji prošlo je ko za tren. Dovoljno da upamti imena svojih srpskih rođaka. Izgovara ih sa mekim "ć", a u stilu fudbalskog navijača neretko skandira: "Boškovic, Boškovic!!!
"Vesti" su tu da taj trenutak rastanka Volfganga i njegove familije po ocu zabeleže, dok on ne skriva zahvalnost što je i uz pomoć srpskih medija uspeo da dođe do brata i sestara po ocu Vojislava, Milke i Milene. I, naravno, njihovih porodica.
Posle godinu i po dana pokušaja da zaokruži svoje porodično stablo, na kojem je nedostajlo ono najvažnije, ime i poreklo njegovog biološkog oca, Volfgang je poslednjeg dana prošle godine iz Srbije dobio potvrdu da se 99 odsto njegov DNK poklapa sa DNK deda Voje Boškovića (81) iz Stepojevaca. Nemca i Srbina neraskidivo povezuje zajednički otac Vitomir Bošković. Volfgang je otišao i na grob svoga oca, gde nije mogao da zadrži osećanja. Niz lice ovog ovog čoveka potekle su suze.
- Nemam reči kojima bih opisao kako se osećam - rekao je Volfgang.
Priča jeste filmska, ali ne tako retka, jer je puno srpskih vojnika završilo u Drugom svetskom ratu u nemačkom zarobljeništvu. Među njima bio je Vitomir, a onako stasit i naočit nije čudno što je zapao za oko u ratu usamljenoj i lepoj Fridi, Volfgangovoj majci.
Toliko liče da nije ni bio potreban DNK
Boškovića koji vode direktno poreklo od Vitomira, bivšeg nemačkog zarobljenika, nije malo. Ima ih 41 i doček i gošćenje Volfganga i njegovih sinova je bila prilika da se prebroje.
|
Da nije bilo te ratne ljubavne romanse, ne bi bilo ni susreta ljudi iz naizgled dva različita sveta, a opet ispostaviće se, toliko sličnih po temperamentu i neposrednošću.
- Skoro 50 godina sam u braku i moja supruga, koja je Nemica, kada sam otkrio da mi je otac Srbin, znate šta mi je rekla: "E sada mi je jasno zašto ti tako voliš ljude, zašto pomažeš drugima, zašto si takav optimista - priča nam Volfgang, pokazujući u grudima mesto na kojem se može pronaći odgovor na naše pitanje: Oseća li zaista da jednim svojim delom pripada Boškovićima, ljudima sa kojima se druži svega pet dana, a koje je otkrio tek pre nešto manje od pola godine.
