Za sever KiM u igri mini evropski region

Nema te autonomije uspostavljene na nivou regiona u Evropi koju je moguće tačno preneti na Kosovo. Valjda zbog toga ni premijer Ivica Dačić nije precizirao na koji je model prevashodno mislio kada je, u intervjuu ”Frankfurter algemajne cajtungu” rekao da Srbija na Kosovu i Metohiji ne želi malu državu, poput Republike Srpske, nego da Srbima na Kosovu bude dopušteno da se udruže u region, koji bi bio jedan od više regiona na Kosovu.

Dopustite Srbima na Kosovu da se udruže u region: Ivica Dačić

Doduše, podvukao je da bi to bio “region, poput drugih evropskih regiona” i dodao da bi u tom slučaju takozvane paralelne srpske strukture mogle da budu ustanovljene prema modelu evropske povelje o samoupravi.

Nemogućnost pravljenja kopije svakako da je jedan od važnih razloga zbog kojeg su ovde u različita vremena pominjani i različiti evroregioni kao uzor. Pre šest godina iz srpskog rukovodstva ukazivano je da Italija ima Južni Tirol, da Finska ima Olandska ostrva, da Danska ima Grenland, da Španije ima Baskiju i Kataloniju… Nedavno je Marko Đurić, savetnik predsednika Srbije, objašnjavao da su u srpskom predlogu o zajednici srpskih opština sadržana rešenja koja postoje u EU od Španije, preko Italije, do Belgije, ali nijedno od tih rešenja nije prekopirano, jer Beograd želi da svoj model, u dijalogu sa privremenim institucijama u Prištini, prilagodi potrebama stanovništva u pokrajini.

Ni poznavaoci evropske prakse na pitanje koji bi model iz Evrope ipak bio najprihvatljiviji i najrealniji za Kosovo ne nude jednoznačni odgovor. Ističu da rešenje mora biti specifično. Većina, pri tom, ukazuje na Južni Tirol, oblast pod suverenitetom Italije u kojoj žive Nemci, odnosno Austrijanci.

Da ovu oblast vredi analizirati smatra i dr Nadia Ćuk, iz Kancelarije Saveta Evrope u Beogradu. Ako se zanemari institucionalni okvir koji je uspostavljan veoma dugo u okviru regionalne države kakva je Italija, ostaje čitav niz karakteristika ove autonomije koje, kako kaže, vredi uzeti u razmatranje - etnički proporcionalna zastupljenost u gotovo svim javnim službama (državnim ili provincijskim), usvajanje dominantnog regionalnog ali manjinskog jezika kao zvaničnog jezika na lokalnom nivou, upotreba i obaveza znanja jezika u policiji i sudovima, obrazovni sistem koji vodi računa o svim lingvističkim grupama (nemačkoj, italijanskoj i latino), različite inkluzivne mere koje istovremeno jačaju institucije i olakšavaju uspostavljanje poverenja, finansijska autonomija.

Međutim, Predrag Simić, profesor Fakulteta političkih nauka, navodi da se ranije mislilo da bi najprihvatljivije rešenje za Kosovo bilo po modelu Južnog Tirola.

“Sad ćemo izgleda morati da se borimo za sever Kosova da bude Južni Tirol, i to pod uslovom, kako je Tači zahtevao, da se sever Kosova ne reorganizuje, već da se Severnoj Mitrovici pripoji i Južna Mitrovica i još nekoliko gradova, tako da bi Srbi tu bili u manjini”.

I premijer Dačić je, uostalom, podsetio da su privremene vlasti u Prištini nekada govorile o širokoj autonomiji za Srbe, da se pominjao Južni Tirol, a da sada kada je predsednik Tomislav Nikolić izneo konkretan predlog odbijaju svaki razgovor o tome.

Povodom prvopomenute premijerove izjave o regionu za Srbe, Simić misli da on, pre svega, ima u vidu to da tu treba da bude 10 opština, četiri na severu i šest na jugu, gde je inače situacija ”dosta sivkasta”.

”Ono što su im Albanci dali, dali su im na kašičicu, samo u onoj meri koliko je bilo potrebno da ih zapad ne opterećuje. Tako da mislim da ta ideja može biti korak u dugoj borbi za nekakvo regionalno povezivanje srpskih opština”, kaže i dodaje da će, nasuprot tome, i Albanci tražiti region na području Preševa i okoline.

Očigledno mišljenja da nije najjasnije evropsko značenje regiona, Dušan Janjić, predsednik Foruma za etničke odnose, najpre objašnjava da taj pojam može da znači region u smislu prirodnih, istorijskih, geografskih celina unutar Evrope, poput zapadnog Balkana, zatim, region u užem smislu, koji se formira na osnovu uslova za konstituisanje regiona, tako da je, recimo, celo Kosovo jedan region.

”On se ne može deliti na nove regione, može na neke podregione, okruge i druge celine. Srbija, eventualno može da konstituiše tri do četiri regiona, jer se smatra da takvi regioni imaju stanovništvo od milion i po do dva miliona ljudi. Ne možete, znači, za jednu teritoriju od četiri opštine, sa oko 45.000 stanovnika, dobiti region, kao što se ne može dobiti region ni za Preševo i Bujanovac. Ali, postoji jedan termin - mini evropski region. To je tehnički termin, koji je u igri kad je u pitanju sever Kosova”, ističe Janjić i ocenjuje da je tu problem, jer niko u Evropi neće prihvatiti isključivanje Južne Mitrovice.

”Evropljani misle i na Južnu Mitrovicu - na Mitrovicu kao podeljeni grad - i da se onda saradnja između Severne i Južne Mitrovice gradi preko projekata mini evropskog regiona, a ne preko zajedničke administracije”.

Janjić naglašava da se mini evropski region kao koncept upotrebljava upravo u situaciji podeljenih zajednica, da se one spoje, preko granica koje ih dele, ”u ovom slučaju granica deli Južnu i Severnu Mitrovicu, a u drugom slučaju, državna granica odvaja od Raške ili Berana pa se ljudi spajaju kroz mini region”, a to je slično Južnom Tirolu, Alpe Adriji.

Povodom činjenice da Beograd za SZO traži pravosuđe i policiju, kaže da nema regiona koji ima svoju policiju, ali da u Tirolu daju saglasnost za komandire stanica i imaju pravo da prate da li su primenjene garantovane zaštitne etničke kvote.

Ističući da bi za Beograd najprimamljiviji bio primer Olandskih ostrva, u sastavu Finske, na kojima Šveđani imaju visok stepen autonomije, kao i položaj Nemaca u Belgiji, koji imaju svoju i izvršnu i zakonodavnu vlast, Ognjen Pribićević, bivši ambasador Srbije u Berlinu, naglašava da prihvatanje tih modela nije realno. ”Velike sile izgleda nisu spremne da nam izađu u susret. Ono što oni sada nude mnogo više liči na Južni Tirol, u kojem postoji zdravstvena, obrazovna i kulturna autonomija”.

Upitan kako je moguće da Nemačka ne uzima u obzir položaj koje Nemci imaju u Belgiji kada se govori o Kosovu, priznaje da nema odgovor. ”Oni uopšte ne uzimaju taj model, a uzimaju ugovor između dve Nemačke iz 1972. godine, čija je suština da nema međusobnog priznanja dve nemačke države, ali se tim ugovorom regulišu dobrosusedski odnosi, gde se eksplicitno, ne implicitno, priznaje da je reč o dve države”.

Većina evropskih primera koji se uzimaju kao eventualni uzor za Kosovo nastali su kaorezultat međunarodne arbitraže, za koje je, kako kaže Ćuk, karakteristično da rešenja retko kada odgovaraju očekivanjima strana koje pregovaraju,jer su rezultat velikih kompromisa.