Maček mi je bio kršteni kum

Profesor Vladimir Lalo Nikolić, arhitekta iz Berlina, rodio se na početku Drugog svetskog rata, od majke Hrvatice i oca Srbina, a krstio ga je čovek koji je potpisao Trojni pakt.

Nikolićev dom i projektni biro

 

U životu se ne može proveriti koja je odluka bolja, jer ne postoji mogućnost poređenja. Čovek sve proživljava prvi put i bez pripreme, kao glumac koji igra predstavu bez ijedne probe. Ova Kunderina misao u dobroj meri odslikava život profesora i arhitekte Vladimira Lale Nikolića, u kojem su se neočekivano prelamali vreme i prostor u kojem je živeo.
 

Već samo njegovo rođenje se desilo u najneposrednijoj blizini istorije. Svet je ugledao u Zagrebu sedam meseci posle izbijanja Drugog svetskog rata, u porodici uglednog srpskog hirurga Stevana Nikolića i majke Ivane, Hrvatice iz umetničke porodice Kraljević, sa dobrim primesama nemačke krvi, a kum mu je bio niko drugi nego Vladimir Maček, u istoriji zapamćen kao predstavnik vlade Kraljevine Jugoslavije koja je potpisala Trojni pakt.

- Maček je bio moj kum ne zato što je bio političar, već zato što je bio jedan od najboljih prijatelja mojih roditelja. On u to vreme nije smeo da napusti kuću, jer je bio interniran, pa sam kršten kod njih u stanu. Njega su Amerikanci odveli pred kraj rata, jer su se bojali da će ga partizani strpati u zatvor i ubiti. Moji roditelji su posle rata uništili krštenicu i neke porodične slike u strahu da bi mogli imati neprijatnosti - otkriva profesor Nikolić ovaj zanimljiv biografski detalj.

- Kada se otac, koji je godinama bio šef bolnice u Zagrebu, posle internacije vratio, njegove drage kolege su mu rekle da se čude što je još u životu. Nije dobio svoje staro mesto, što je bila nekakva kazna jer kao Srbin u Hrvatskoj nije bio u partizanima, pa smo se morali preseliti u Varaždin - seća se Nikolić.

Privilegije građanskog života im, međutim, nisu bile uskraćene: vila, auto, šofer, posluga, jer je Stevan Nikolić bio izuzetno dobar i poznat hirurg, koga ni partizani i pored klasnog prezira nisu mogli da se odreknu. Njihov otmeni dom uskoro je postao magnet za brojne umetnike, intelektualce, diplomate onog vremena.

- Najviše me je kao dete impresionirao prijatelj mojih roditelja, prof. dr Andrea Štampar, predsednik Uneska u Parizu, koji je uveo internacionalizam u našu kuću. On i njegova žena su me inače jako voleli i stalno vodili u Zagreb na razne kulturne događaje. Zahvaljujući njima sam gledao fantastični teatar sa ser Lorensom Olivijeom i Vivijen Li. Prijatelj mojih roditelja je bio i glumac Dejan Dubajić iz JDP-a, a svake godine sam zimski raspust provodio u Beogradu i redovno išao u pozorišta. Lično sam poznavao Oliveru i Radeta Markovića, Miru Stupicu, a u Zagrebu Sandu Langenholc, Peru Kvrgića, Žužu Egrenji iz Dubrovnika...

Zbog toga je pozorišna režija, kao i arhitektura, stajala na vrhu liste budućih zanimanja, umesto vozača lokomotive, što su bile želje proleterske dece.

- Medicina nije dolazila u obzir, jer sam hteo da dokažem da ne želim biti samo sin poznatog oca. Iako se i na studijama arhitekture uvek našao poneki profesor koji mi je gledao kroz prste, jer je moj otac, koji je tada već preminuo, nekome iz njegove porodice spasao život. To sam mrzeo i hteo sam samo da pobegnem iz očeve senke - priznaje.

Boravci u inostranstvu takođe su spadali u životne privilegije mladog Nikolića, kao švajcarske razmene radi učenja nemačkog jezika, izleti na venecijansko Bijenale... Kada je kao najbolji student mesec dana boravio u Berlinu, više nije bilo sumnje da će otići iz zemlje, ne iz političkih ili ekonomskih razloga, već zato što je postala premala za njegove horizonte.

Odmah posle studija započinje Nikolićev emigrantski život u Gracu, gde je radio u birou profesora Ferdinanda Šustera, "dobrog arhitekte, ali i pravog diktatora, kome smo morali, između ostalog, i da čistimo cipele". Želja mu je bila da ide u Ameriku, ali umesto toga dobija mesto asistenta na univerzitetu u Štutgartu. Nije bio mnogo stariji od svojih studenata jer se u Nemačkoj u ono vreme zbog duže škole i vojske kasnije kretalo na fakultete.

Prvi honorar, koji je dobio sa još dvojicom Nemaca na konkursu za rešenje proširenja univerziteta u centru Štutgarta, iznosio je milion maraka! Projekt nije realizovan iz političkih razloga, ali im je novac bio isplaćen. Zatim je došla energetska kriza, koja je odjednom postala tema broj jedan u Nemačkoj, a Lalo je uskočio u pravi voz i ubrzo postao veoma cenjeni ekspert u toj oblasti. U međuvremenu prelazi na univerzitet u Kaselu, gde je ostao do 1987. godine, posle toga radi u Ahenu kao profesor i dekan, da bi sredinom devedesetih sa još 56 suvlasnika kupio staru fabriku u istočnom delu berlinskog centra Mite, gde na 20.000 kvadrata nastaje nova domovina arhitekata, dizajnera i umetnika.

Velika svetska izložba moderne umetnosti, Dokumenta 8, za koju je 1987. uradio arhitektonsku postavku, bila je , kako kaže, jedna od ključnih pozicija u njegovoj karijeri. Zanimljiv je i muzej energetike u nekadašnjem rudniku blizu Esena u obliku piramide, koji je sledio princip da će žilet duže ostati oštar ako stoji ispod ovog geometrijskog tela, kao i i interpretacija ideje o grobljima u megagradovima zapadnog sveta, gde se protiv svih stereotipa posmrtni ostaci sahranjuju vertikalno umesto horizontalno... Među svoje najznačajnije projekte ubraja i pametnu kuću projektovanu za internacionalnu izložbu arhitekture IBA 1987 u Berlinu.

Prvi kontakt sa srpskom prestonicom, otkako je 1965. godine napustio zemlju, imao je u vreme poslednjeg rata, kada je, pored kuratora internacionalne izložbe Dokumenta 7 Holanđanina Rudi Fuksa pozvan da uradi arhitektonski deo te postavke u Beogradu. Sledeći susret je bio 2000. godine, kada je sa kolegom Ajnarom Daleom iz Osla rešio da pomogne novoj vlasti i iznurenoj Srbiji.

- Došli smo o sopstvenom trošku da vidimo kako se može pomoći univerzitetu i studentima. Preko projekta Evropske unije Tempus obezbeđeno je skoro milion maraka da se poboljšaju mogućnosti studiranja i pređe na bolonjski sistem, a kupljeno je i 50 kompjutera, stručnih knjiga za 60.00-70.000 maraka, organizovan boravak beogradskih studenata i nastavnika u Berlinu...

Posle nebrojeno ideja, skica, projekata i predaje katedre 2009. godine neko drugi bi se već umorio i davno otišao pod masline, da sluša žubor mora u Herceg Novom, gde ima vikendicu, ali dugačak projektni sto u berlinskom arhitektonskom birou svedoči da je ta pomisao još daleko. Pošto je često u Crnoj Gori, spreman je i da predaje kao gost bez honorara na Arhitektonskom fakultetu u Podgorici, ali do sada otuda još nisu odgovorili na ovu ponudu.