Bračni život sa sekirom

U Graničnoj šumi na planini Goč i danas postoji oronula dvospratna šumska kuća, koja je vlasništvo Srbijašuma. Nekad je ovde stanovalo po 40 šumskih radnika, koji su primali državnu platu, imali kuvaricu, prodavnice... Danas je sve pusto, tu borave samo šumski radnici Nadica i Dragan Ilić, bračni par koji u šumi zarađuju hleb i školuju ćerku Vesnu.

Nadica Ilić s tovarom drva

.

Do prevoja na planini Goč koji vodi prema nekadašnjem izletištu Jezero, 10 kilometara severozapadno od Vranja, stižemo autobusom vranjskog Kavim jedinstva. Tu nas čeka Dragan, srednjeg rasta, živih pokreta, nasmejanog lica. Prihvata kese s hlebovima koje je naručio za dve nedelje boravka u šumi. Penjemo se u stari, ali moćni vojni džip i krećemo prema odredištu, šumskom domu Ilića.
 

- Biće sunca danas, a juče padala kiša i sneg, kakva vejavica, prst se pred očima nije video - kaže 51-godišnji Dragan.

Put pun rupa, izrovan od prolaska teških kamiona koji teraju drva za Šumsko u Vranju. Penjemo se vijugavim, klizavim putem. Džip se zanosi, dole provalija, a strah razbijamo pričom. Novica Cvetković, laborant iz Vlasa, naš vodič po Poljanici i okolini, bled u licu, pevuši pesmu "O nesrećni moj živote" Kemala Malovčića.

Turske karaule

Nadica i Dragan Ilić

 

- Naziv Granična šuma datira odavno, kako su meni moji preci pričali, još od 1878. godine, kad su se Vranje i ovaj kraj oslobodili od Turaka. Tu je tada bila uspostavljena nova granica s Turskom i važila je do 1912. godine, kad smo oslobodili i krajeve prema Bujanovcu i Kosovskoj Kamenici. Kroz šumu je tada prosečen put, a bile su i karaule. Postoji rupa od od turske karaule, 300 metara od naše šumske kuće - objašnjava Dragan.

Do šumske kuće, dvospratne zgrade u vlasništvu vranjskog Šumskog stižemo nakon 45 minuta vožnje, putem gde vam se utroba pomera levo-desno, gore-dole, a glava udara u limeni krov džipa kao palica u bubanj. Dočekuje nas domaćica Nadica sa psima i Bobijem.

Vremena za gubljenje u šumi nema. Dan je kratak, a po noći povratak je nemoguć. Okrepljujemo se kaficom, sirom, domaćim jajima i paprikom iz turšije. Pred polazak na rad jede se i dobro začinjena pileća čorba.

- Prezalogajimo malo, mora se, da se naglo ne izgubi snaga pri radu. Preko dana bitno je da je pored nas uvek balon s izvorskom vodom. Inače, od umora ne jedemo pre deset sati uveče. Tada obrok traje sat vremena, povratimo snagu, legnemo i tako svaki dan - ističe 43-godišnja Nadica.

Od živine imaju šest kokošaka koje su na njihovu sreću pronele jaja. Od stoke nemaju ništa. Žive po potrebi u Uševcu i u Graničnoj šumi.

- Živimo u Grebanovskom zaseoku u Uševcu, 400 metara od glavnog puta gde je kuće zahvatilo klizište. Kuća nam je napukla, a pomoćne zgrade su već pale. Svuda je blato, nemamo stoke, svinje, ništa. Samo dve kobile koje nam život znače, Micku i Bebu. Micka ima 35 godina, stara je, ali još se drži i ne zabušava u radu. Beba ima osam i po godina, u punoj je snazi - kaže Dragan.

Izvodi Micku i Bebu, koje se valjaju po blatu, čiste se, kaže Nadica. Prvo, mora da ih napoje, a onda se spremamo da krenemo 300 metara naviše, kaljavim putem kroz šumu, gde Ilići spremaju drva za kamione i radnike koji će doći da ih tovare. Da reporteri i vodič ne bi išli peške kroz blato, da se ne bi dangubilo, Dragan predlaže da se prebacimo na kobilama. Pristajemo kako bismo stigli što pre do odredišta i izbegli kratak dan.

Stižemo ubrzo do oveće rupe gde je nekada bila turska karaula, vide se naređana drva, kao pod konac, 1,20 metara u visinu, pa u dužinu dokle se stigne. Silazimo s kobila i nastavljamo peške prema dubodolini gde se seku drva i tovare na konje.

Golema para

- Mesto seče je dole, ide se putićem, radimo u krugu od kilometar do dva u prečniku od mesta gde ređamo drva - kaže Dragan.

Na ramenu, jednom rukom pridržava motornu testeru, drugom kantu s uljem. Nadica vodi konje, a mi za njom. Klizavo je, mora se paziti kuda se gazi, jedna nesmotrenost i letite u jarak dubok i po nekoliko metara.

Dragan seče obeleženu bukvu, posmatramo dok pada, seče je na trupce, a onda sekirom pravi cepanice. Radi brzo, sekira u njegovim rukama kao da je igračka. Nadica mu u svemu pomaže. Crvena u licu, četvrtastog stasa, snažnih ruku i nogu, dominira okolinom.

Dragan iseče bukvu i deli je na komade, pa u cepanicee, onda tovari kobile i one krenu prema putu same, jer od stalnog ponavljanja nauče maršrutu.

- Na putu ih čeka Nadica, rastovari i naređa cepanke po propisu. Dnevno ne možemo više od pet do šest metra kubnih da spremimo. Po metru se plaća 650 dinara. Radimo po 15 dana u mesecu, a 15 se odmaramo u selu Uševcu, snagu da povratimo. Zimi, od decembra do marta sedimo kući, zbog snega se ovde ne može prići. Inače, kiša, vetar, grmljavina, vejavica sa susnežicom za nas su normalni uslovi za rad. Mesečno nam, kad odbijemo najosnovnije troškove za kobile, ulje, hranu, ostane oko 200 evra. Golema je to para za nas, imamo za hranu i ćerki da pošaljemo da plati stan u Vranju gde pohađa četvrti razred Srednje veterinarske škole - priča Dragan.

Vreme je da se krene nazad, pijemo još po jednu kaficu, sedimo pored planinskog izvora, krepimo se vodom. Pozdravljamo se sa Nadicom, "ženom-mužem". Ostala je da namiri Micku i Bebu, da prilegne i, kako reče, kosti da odmori. Jedino što je vredelo reći u tom trenutku bilo je upozorenje Novice vodiča: "Dragane, vozi polako." A džip brže i ne može.