Para više nego u Beču

Početkom 1980-ih godina, trbuhom za kruhom, porodica Adamović, Gordana i Dragoslav i njihov jednogodišnji sin Goran, iz Dubočke su krenuli na put u nepoznato, u bolji život, na privremeni rad u Beč.

Svi strahovi koji su ih lomili pre puta, po dolasku u austrijsku prestonicu su ih brzo napustili, za vredne je bilo posla. Najmlađeg člana porodice, Gorana su upisali u vrtić i sve im je u životu od tada krenulo nabolje. Uzlaznom putanjom Adamovići idu i danas, mada su se s privremenog rada vratili u Dubočku, 2009. godine.

IMA ZLQATNE RUKE: Goran Adamović

 

- Kad su roditelji stekli austrijsku penziju, vratili smo se u rodni zavičaj i zajedničkom ušteđevinom smo otvorili ovaj auto servis - kaže 29-godišnji Goran Adamović. Posla ima, u to smo se i sami uverili dok smo razgovarali, ljudi dovoze svoje četvorotočkaše, preventivno na pregled, čak i iz Požarevca i Bora. Njihovo objašnjenje je kratko: "Najbolji autoservis u Braničevskom okrugu."

- Imao sam neku krizu pred povratak u Srbiju, mada je bila nedefinisana. Iskreno, najviše sam se plašio papirologije jer sam slušao da je ona komplikovana, ali srećom, naša lokalna vlast je uvek na usluzi onih koji počinju posao u Petrovcu, pa su bili vrlo efikasni i predusretljivi. Za slučaj da mi posao u Dubočki propadne,

imam i plan povratka u Beč - kaže Goran, dodajući da je u Austriji zarađivao oko 1.182 evra, a nešto malo više zaradi u Srbiji i dodaje:

- Odmalena sam nešto stalno čačkao oko auta i popravljao. Prvo igračke - automobile, a kasnije, kad sam malo poodrastao, radio sam i na tatinom autu. Dobro sam se snašao u Beču. Nekako mi je sve išlo od ruke, ali sve jedno, sanjao sam o povratku u rodni Petrovac na Mlavi, krajnje odredište: selo Dubočka. Rukovodio sam se devizom: Svuda idi, prođi, ali kući dođi, a moja kuća je u Dubočkoj - kaže Goran.

- Školu sam završio na nemačkom jeziku i družio se sa decom iz odeljenja, a razgovarali smo na nemačkom, a bilo nas je sa svih meridijana. U svakom slučaju i kao klinac sam znao čime ću se baviti. Radim posao koji me ispunjava i redovno pratim novosti iz sveta automehanike - priča Goran dok nas vodi u obilazak svog poslovnog objekta.

- U mašine smo roditelji i ja uložili 40.000 evra, ali investicije su bile mnogo veće, jer nismo baš računali sve. Istina je da sam se odlučio na samostalni posao u Srbiji u nepogodno vreme jer je svetska ekonomska kriza naplaćivala danak i mnogo bogatijim i stabilnijim državama nego što je Srbija, ali uzdao sam se u znanje, hrabrost i naravno, ljude koje znam iz svog rodnog kraja - iskreno veli ovaj mladi čovek dodajući da se tokom protekle četiri godine nije desilo da prođe dan u sedmici, a da je on dokon i da nema posla.

- Zadovoljan sam, mada se mnoge moje kolege žale i kažu da nemaju posla, kriza je svuda. Poslovnost, ljubaznost i ljubav prema poslu, to su moje vodilje kojim se rukovodim - veli sagovornik "Vesti".