Gardijan: Kako se krio Ratko Mladić?

Svi oni koji su skrivali Ratka Mladića, iako su ga smatrali neprikosnovenim nacionalnim herojem, bili su istovremeno i ucenjivani. Naime, Mladićevi vojnici su svakom od jataka za svaki slučaj poslali na adresu fotografije njihove dece. Cilj je bio zastrašivanje. Tačnije da pokažu jatacima, ako im ikada lojalnost prema vođi splasne, da kako fotoaparatom, tako isto decu mogu da im “skinu” i oružjem – piše “Gardijan” do detalja otkrivajući gde se sve Ratko Mladić krio 14 godina, koliko je bio u bekstvu.

Ratko Mladić u Haškom tribunalu

 

Na osnovu brojnih izjava Mladićevih prijatelja, vernih oficira, ali i onih, koji su ga besomučno jurili, “Gardijan” je složio kockice, utvrdivši da je srpski general na kraju svog mučnog putešestvija ostao bez prijatelja, živeći u totalnoj izolaciji i prinuđen da preti nekolicini, koja je ostala oko njega, da ga ne izdaju!

Skrivanje je počelo odmah po završetku rata, kada se Mladić povukao u Han Pijesak (istočna Bosna). Tamo se krio u bunkeru, koji su komunisti izgradili tokom Drugog svetskog rata. Kada su NATO trupe, ’97. krenule u jurnjavu za ratnim zločoncima, Mladić je prešao u Srbiju, gde mu je Slobodan Milošević, kako ga “Gardijan” opisuje “mozak etničkog čišćenja ne srpskog stanovništva u bivšoj Jugoslaviji” ponudio utočište.

U julu ’97, oficir Milan Gunj primio je krajnje neobičan telefonski poziv. Rečeno mu je da hitno dođe u kasarnu Rajac.

"Bio sam zbunjen i uplašen kada sam među desetak muškaraca, koji su se muvali oko ulaza, ugledao Mladića lično", ispričao je kasnije Gunj pred Haškim tribunalom i dodao – Pre svega zato što se to odvijalo u mojoj jedinici, a ja nisam imao pojma, a onda i zato što sam znao za šta se sve Mladić tereti.

Svega mesec dana kasnije, Mladić je prebačen u kasarnu Stragari, blizu Kragujevca. Tamo je redovno upražnjavao sportske aktivnosti, igrao stoni tenis, išao na bazene, pa čak i u lov na jelene po obližnjim šumama. Mladićev stari porodični prijatelj, general Đorđe Ćurčin, do najsitnijih pojedinosti opisao je svojevremeno kakao je tokom Mladićevog “skrivanja” iz ovog perioda imao običaj da sa njim šeta po šumi, ruča, igra šah, karte i stoni tenis.

Pored desetak telohranitelja, Mladić je imao svog kuvara, šofera, konobara. Svi bi ga pratili gde god bi išao. Kada bi tokom zime u Stragare dolazile lovačke družine, on bi se sa celom svitom selio u Rajac, a onda se opet sa svima vraćao nazad. Često je obilazio i porodičnu kuću u Ulici Blagoja Parovića u Beogradu, odlazio na sve važnije utakmice i izlazio u elitne prestoničke restorane. Sve je, međutim, prema pisanju “Gardijana” za Mladića krenulo nizbrdo, nakon petooktobarskih promena 2.000.

"Čim je uhapšen Milošević, video sam se Mladićem – ispričao je svojevremeno general Ćurčin. "Uplašio se da nije više siguran. Nije više verovao ljudima, koji su ga do tada krili. Tada mi je rekao da se nikada neće živ predati".

U to vreme, Miloševićevi prijatelji i vrhovna vojna komanda prebacili su Mladića u dobro obezbeđeni vojni objekat Krčmar, kod Valjeva. No, s obzirom na to da su Đinđićevi ljudi sada uzeli bezbednosni aparat “pod svoje”, kao i da je konačno objavljena saradnja sa Hagom, Mladić je 2002. godine zvanično penzionisan. Tada su ga generali naterali da napusti Krčmar. On je, naravno u početku odbijao, što je rezultiralo vojnom akcijom u kojoj je na silu, 1. juna, praćen vojnim konvojem napustio ovo skrovište.

Na čelu družine, koja je ostala uz Mladića bio je Jovo Đogo, penzionisani pukovnik Vojske Republike Srpske, koji se prvi setio da bi generala bilo pametno skrivati tako što će se seliti iz jednog u drugi iznajmljeni stan na Novom Beogradu. Tamo su mu svakodnevno donošene novine i hrana, međutim porodica nije imala pravo da ga posećuje.

Ratko Mladić, bivši general Vojske Republike Srpske

 

"Pravila su bila stroga. Iznajmljeni stanovi su se nalazili u najvišim isključivo stambenim zgradama, bez ikakvih lokala na prvim ili zadnjim spratovima. Naravno, nije smelo da bude ni sigurnosnih kamera, niti bilo kakvog obezbeđenja".

Oni koji su brinuli o Mladiću imali su pune ruke posla. Bio je strašno zahtevan. Pre jutarnjih vežbi zahtevao je da mu se donesu toplo mleko i med, namirnice su morale da budu sveže i kupljene isključivo tog dana. Pritom nisu smele da budu nabavljane na jednom mestu, kako neko ne bi posumnjao da se nešto neobično dešava. Okolina je morala da brine i o njegovim zubima s obzirom na to da nije mogao da ide kod zubara, a inače je bio veoma brižljiv prema svom izgledu. Uvek “uglancan”, obrijan i doteran, jer je verovao “da kako čovek izgleda kada umre, tako će izgledati i na onom svetu”!

Prema nekim dokazima, u ovo vreme Ratko se čak krio i u podzemnim bunkerima na Topčideru. Sa tim se dovodi u vezu i misteriozna smrt dvojice vojnika iz kasarne Topčider. Početkom 2005. general srpske vojske vraća se u Ulicu Jurija Gagarina, razume se, u novi stan. No, nakon što mu je jedne večeri neko nepozvan navodno pokucao na vrata, sele ga u selo Ljuba, blizu Sremske Mitrovice, gde je jedan od njegovih prijatelja imao vikendicu. Tamo je bio do 2006. kada je uhapšen Đogo, uz jednog od bivših Mladićevih telohranitelja.

Bilo je to vreme kada Mladić bez objašnjenja napušta mrežu ljudi, kojoj je do tada bezrezervno verovao. Pričalo se da je postao paranoidan, uporno insistirajući na tome kako će ga svi izdati. U mrklo doba noći, 4. februara 2006, iznenada je pozvonio na interfon svoga zeta Krste Jegdića, najavljujući se kao “Bosanac”.

Jegdić je pomislio da mu je u posetu stigao brat iz istočne Bosne. No, kada je otvorio vrata, imao je šta da vidi: Pred njim je stajao Mladić vitlajući pištoljem. Odmah je naredio Jegdićevom sinu tinejdžeru da kaže vozaču, koji ga je dovezao da može da ide, da bi po dečakovom izlasku zapretio zetu kako će mu ubiti sina, ako ga bude izdao.

Jegdić mu je sutradan predložio da ga sakrije u kuću svoga brata Miroslava u Velikoj Moštanici. Bilo je to idealno mesto. Nedovršena trospratnica, zakrivena vinogradom i trešnjama. Mladićev advokat Miloš Šaljić ispričao je kasnije da ga je na ovom mestu najčešće obilazila snaja Đuka, koja je živela u neposrednoj blizini. Ona mu je navodno brižljivo pripremala kuvana jela, koja je najviše voleo. Đuka je, međutim, tvrdila da nije znala da se Mladić krije tu, i da je to tek saznala nakon njegovog hapšenja. Pravdala se dotle da je u jednom trenutku, izjavila kako je, kada joj je muž rekao da se u toj kući krije Mladić, ona mislila da je poludeo.

U aprilu 2006. BIA je bila najbliže Mladiću. Priča se da je general gledao kroz spuštene roletne sa prozora na drugom spratu kuće u kojoj se krio, kako policajci preturaju susednu kuću. No, bili su u kući pogrešnog brata – Vukašina Jegdića.

- Miroslavljevu kuću, u kojoj se krio Mladić, samo su zaobišli – ispričala je Đuka.

Zapadni istražioci su ovu akciju okarakterisali kao ili “najgluplju akciju ikada” ili kao način, na koji je Mladić trebalo da bude upozoren da se obruč oko njega drastično suzio. Kako god, dva dana kasnije srpski general je zauvek napustio Malu Moštanicu.

Dalji Mladićev put nije baš najjasniji. Jedni tvrde da je zapucao direktno u Lazarevo, gde je konačno i uhapšen, dok drugi tvrde da je pre toga, izvesno vreme proveo u Gackom. Ono, međutim, što je sigurno jeste da se njegov život begunca završio u Lazarevu, u kući njegovog rođaka Branislava. Tamo je živeo u jednoj sobi i doživeo moždani udar. Ovde nikome nije dozvoljavao da ga posećuje. Čak ni supruzi Bosiljki, ni sinu Darku.