Hočevar: Vatikan neće priznati Kosovo

Dve stvari privlače pažnju iz Uskršnje poslanice beogradskog nadbiskupa Stanislava Hočevara: da su naši krajevi uključeni u veliku istoriju duhovnog oslobađanja čovečanstva, ali budući da smo toga bili premalo svesni i da nismo dovoljno sarađivali s tim velikim darom Neba – nije se rodilo ni dovoljno plodova Duha.

Sveta stolica ne menja stav oko Kosova: Stanislav Hočevar

 

Druga stvar koju je nadbiskup, između ostalog, naveo u poslanici, glasi: "Naše hodočašće u Niš 20. i 21. septembra biće ispovedanje žive vere".

Kada ste pominjali naše neiskorišćene šanse i hodočašće u Niš na centralnu proslavu jubileja Milanskog edikta da li ste mislili i na katolike i na pravoslavne vernike?

- Na sve nas. Mnoge ljude sam, recimo, po Sloveniji ispitivao o Nišu. Znali su samo o Ćele-kuli. Ne znaju da je tamo rođen car Konstantin. Ko zna da je mladi Sveti Ambrozije bio u Sremskoj Mitrovici, da je tu napredovao, da se kao biskup vratio? Ko zna da je Sveti Atanasije, tako važan svetac, hodao tuda? Da je u Nišu boravio više od mesec dana za Uskrs? Vidite, bio je uvek nekakav prekid. Bilo je previše diskontinuiteta sa istorijom. Prekid rimskog razdoblja, onda prvog razdoblja dolaska Slovena… Nismo uspeli da napravimo jedan, ja volim da kažem, „organski rast”. Mi Sloveni nismo baš voleli Rimljane, pa smo mislili da istorija počinje s nama. Tek u poslednje vreme se govori koliko je rimskih careva ovde rođeno. Imamo izvanredno mnogo arheoloških nalazišta koja nisu dovoljno spremna. Unutar crkava, takođe, svako govori o sebi, umesto da predstavljamo te bogate ličnosti koje bi nas nadahnjivale. S druge strane, da li danas ima dovoljno sinergije među svim hrišćanima? Zašto se toliko obaziremo na poteškoće koje su bile u Prvom i Drugom svetskom ratu, za vreme rađanja nacionalnih država? Ne smemo biti slepi za sve ono veliko na našim prostorima.

Kada to kažete, mislite li na polemike pojedinih vernika i velikodostojnika SPC i Katoličke crkve o pitanju da li proslava Milanskog edikta ima ekumenski karakter ili ne?

- Ne vidim tu velike stvari i polemike, ali priznajem da bismo mogli više zajedno ako bismo se stvarno dugoročnije pripremali. Ne možemo odmah, kako neki misle ekumenski, zajedno da slavimo liturgiju. Ali može da se učini mnogo drugih stvari. Nije ekumena samo u liturgiji, već i u načinu života. Da svako može da pruži i da zajednici ono što poseduje.
 

U tom svetlu, kako ocenjujete trenutne odnose između SPC i Katoličke crkve?

- Moramo svi priznati vrlo realistično da se svi nalazimo u novoj situaciji. Ako pogledamo kako je bilo sa SPC za vreme Jugoslavije, svi pravoslavni su živeli zajedno. I odnos između katolika i pravoslavaca je u brojevima bio mnogo uravnoteženiji. Sada je vreme refleksije, vreme nove rekapitulacije čitave istorije. Nažalost, često se pojedinci istrčavaju, nema dovoljno refleksije, pa svako naglasi samo jednu dimenziju, koja je možda stvarna, ali nije integralna. I to su ti problemi. Zato ja ne dramatizujem te poteškoće. Bolje je da se ponekad dogode i konflikti, ali i spremnost svih nas da ih razrešavamo nego da se odvija „mir zbog mira”. I u prirodi se dešavaju konflikti između godišnjih doba. Zato treba da postoji jedna zdrava napetost života.

Kako komentarišete činjenicu da je prvi put na ustoličenju pape Franje bio i carigradski patrijarh Vartolomej, ali i da je jevanđelje, po papinoj želji, čitano na grčkom jeziku? Da li je to znak za novi zamah u bogoslovskom dijalogu Istočne i Zapadne crkve?

- Sasvim je logično da je došao vaseljenski patrijarh. Živimo u vreme globalizacije, vernici se mnogo sele i migracija je snažan fenomen današnjice. Ne možemo se ponašati kao da se ništa nije promenilo. Samo zajedničkom saradnjom možemo odgovoriti na izazove novog vremena. Zato je to po meni veoma dobro. Samo treba ići tim putem dalje.

Mislite li da je odnos priznatih crkava i verskih zajednica s državom u Srbiji u krizi, jer se zalažete za nove mehanizme strukturalnog dijaloga?

- Kada se zalažem za mehanizam strukturalnog dijaloga to znači da crkve i država moraju imati redovne strukture po kojima sistematski i kontinuirano vode dijalog. Naročito kada je reč o velikim vrednosnim pitanjima. Pomislite samo na bioinženjering, bioetiku… Ne može svako ko istražuje ljudske ćelije da čini sve šta hoće. Nije čovek nad tvorcem. I, vidite danas, kao da moderna tehnika preuzima ulogu Boga, da ponovo stvara čovečanstvo. Crkve su upravo zato tu, da govore o tim duhovnim i etičkim pitanjima. U nemačkom parlamentu su uvek predstavnici Katoličke i Protestantske crkve. Tu su njihovi službenici na raspolaganju svim parlamentarcima. Oni imaju svoje prostorije gde parlamentarci mogu doći i na molitve.

Da li ste zato konstatovali da je naš parlament zatvoren za predstavnike crkava, gde bi one mogle da iskažu svoje stavove?

- Kada je reč o velikim duhovnim, verskim, kulturnim, etičkim pitanjima – treba da smo u stalnom dijalogu. Ne mislim samo na parlament. Na svim velikim mestima, gde ljudi čekaju voz ili avion, zašto ne bi mogli pronaći prostor gde bi čovek mogao da se sabere, da pročita Sveto pismo, ili da sretne nekog sveštenika. Nije reč o nametanju vere. Jednostavno, nema slobode, ako nema izbora.

Pošto je Katolička crkva dobila novog poglavara, u pojedinim krugovima se može čuti da bi na proslavu jubileja Milanskog edikta u Nišu mogao doći umirovljeni papa Benedikt Šesnaesti?

- Ne, to nije moguće. To ne dolazi u obzir. Više je razloga za to. Pre svega, zbog njegovog zdravlja koje nije baš najbolje, do toga da je on izričito rekao da će se samo posvetiti molitvi i refleksiji. I u tome je njegova misija. Da izvanredno teološko bogatstvo koje poseduje pokloni čovečanstvu. Ko će to učiniti, ako ne on?

Hašim Tači je bio na inauguraciji pape Franje i zatražio je priznanje Kosova. Za sada Sveta stolica ne menja stav, ali čuju se glasovi da je to privremeno i da će priznanje ipak uslediti. Od čega će zavisiti eventualna odluka da Vatikan prizna Kosovo i da li će do toga uopšte doći?

- Ne znam da li je gospodin Tači to rekao ili nije. Sveta stolica, sigurno, ne daje nikakve znakove da bi se nešto promenilo. To je nešto sasvim sigurno i za nas veoma važno, za čitavu Katoličku crkvu. Ponavljam, za sada nema nikakvog znaka o promeni stava Svete stolice o pitanju priznavanja Kosova.

Poglavar Anglikanske crkve arhiepiskop Kenterberija Džastin Velbi je nedavno rekao da njegova crkva treba da pokaže ljubav prema Hristu i da pomogne siromašnoj pravoslavnoj braći, pre svega na Kipru, u Grčkoj i Srbiji. Da li i kako Katolička crkva može da pomogne Srbiji?

- Ona i pomaže. Retko se objavljuje koliko je „Karitas” samo učinio za Srbiju u najtežim vremenima i koliko se Sveta stolica zauzima za to. Da li znate koliko srpskih studenata studira uz pomoć stipendija Katolička crkve? Mogli bismo o tome mnogo razgovarati, ali Katolička crkva o tome ne voli previše da govori, već da čini stvarno dobro.

Kako ste zadovoljni restitucijom, povratkom oduzete crkvene imovine?

- Moram reći da mi je žao države koja tu nije pokazala svoju snagu. Upravo je naša Beogradska nadbiskupija najmanje do sada dobila u povratak, iako je po broju vernika najsiromašnija.

Šta bi država mogla odmah da učini?

- Sigurno može staviti zamensku restituciju, pronaći neke druge zgrade ili placeve. Od kasarni do praznih stanova.

Katolička zajednica u Srbiji je nacionalno šarolika. Da li ste zadovoljni položajem Katoličke crkve i njene zajednice u Srbiji?

- Bogatstvo šarolikosti nije još dovoljno ukomponovano u stvarnost Republike Srbije. To bogatstvo koje postoji, pre svega u Vojvodini, ne možete videti, da tako kažem - u zajedničkom loncu Srbije. I toga bogatstva ima izvanredno mnogo. Znamo da su baš katolički sveštenici dali najveći doprinos da je Vojvodina postala prvo deo Jugoslavije, pa onda deo Srbije. Obično se o tome ne govori, ali bi zato bilo logično da te vrednosti koje postoje počnu da se vrednuju. I da mi svi zajedno stvaramo onaj interni dijalog koji će Srbiji omogućiti da ona u međunarodnom dijalogu bude jača. Naglašavam, kada govorimo o evropeizaciji Evrope, onda to ne znači da se samo mi priključimo zapadnoj Evropi ili da nas prihvate u EU, već to znači i da Zapad mora bolje da upozna Istok, da te vrednosti bolje uvažava, da ih poznaje. To nedostaje. Sada se samo govori o harmonizaciji zakona, ali zakon može biti čista tehnika, ako se ne poznaje dovoljno duh. Mi hrišćani bi trebalo mnogo jače da sarađujemo, upravo u korist te iste Evrope. Ako hrišćanstvo nije dovoljno životvorno, ako bi postalo anemično, to bi na neki način umrtvilo i kulturu Evrope.