Posetu čekaju 40 godina

Zavod za zbrinjavanje odraslih Male pčelice iz Kragujevca već 40 godina brine o duševno obolelim osobama i osobama sa smetnjama u razvoju, onima koje je porodica odbacila i zaboravila.

Neki od njih porodicu nisu videli decenijama. Jedna od njih je Ljilja iz Beograda, koju od milošte zovu Mačak. Ona je prvi i najstariji stanovnik ovog zavoda. Njoj niko od rodbine za 40 godina nije došao u posetu. Njenu sudbinu deli još oko 600 od 1.000 korisnika. U rukama stežu papiriće sa brojevima telefona svojih najmilijih kao jedini dokaz da izvan visoke ograde koja ih deli od ostatka sveta imaju nekog svog. Direktorka zavoda, doktorka Suzana Perović kaže da rodbinu jednostavno ne zanimaju.
 

- Svaka od njihovih životnih priča je teška, a još teža je kad ih odbace najbliži. Zbog toga strašno pate. Čak i kada pozovemo rodbinu da im saopštimo da je njihov rođak preminuo, ne pokazuju interesovanje niti tugu. U ovom trenutku 150 naših korisnika moglo bi da izađe iz zavoda i ode kući. Ali nema ko da ih prihvati. Ne žele ih - kaže Suzana Perović.

Za 1.000 duša iz cele Srbije, Crne Gore i ostalih bivših republika Male Pčelice su jedini dom i sigurno utočište, a jedni drugima su jedina porodica.  Mara je iz Vranja. Diplomirala je na Filozofskom fakultetu. Ćerka joj je nekada dolazila u posetu, ali poslednjih godina, kaže, nema novca za autobusku kartu. Bogdan je 12 godina u zavodu. Nema roditelje, ali bi voleo da vidi tetku i sestru. I on ima opravdanje za svoju rodbinu.
 

- Nema se vremena, stalno se nekud juri za poslom.

Jedna devojka čeka oca da joj se bar jednom javi telefonom, da mu čuje glas. I nije jedina. U nadi da će se neko od najbližih javiti svakodnevno svraćaju u direktorkinu kancelariju. Raspituju se da neko možda nije najavio posetu. Odgovor je uglavnom isti, niko nije zvao. Zavod je za pre nekoliko godina za rodbinu napravio i poseban apartman, kad dođu u posetu da mogu da prenoće. Ali on je uglavnom prazan!
Dok čekaju najmilije, stanari ovog doma trude se da vode aktivan život.

Gramofon od kartona i poklopca

Imaju radionice u kojima vezu i šiju, pevaju u horu, pišu pesme, putuju, prave suvenire, bave se sportom, surfuju internetom... Rade u plastenicima, stolarskim radionicama, vešeraju ili šetaju po dvorištu koje se prostire na 17 hektara. Ponekad predahnu u kafiću Bumbar ili se bave sportom na terenima Košnica. Žive u četiri paviljona romantičnih naziva Duga, Sunčica, Biser i Suncokret.

- U ovom zavodu trenutno živi 526 duševno obolelih osoba i oko 400 umereno i teško mentalno retardiranih. Većina ih je više od 10 godina ovde. Najviše ih je sa srednjom školom, zatim sa osnovnom. Njih desetak ima fakultetsku diplomu. Među njima ima i pravih umetničkih duša - kaže Suzana Perović.

Svi ovi ljudi su napušteni i zaboravljeni, jer su na Balkanu jedan od najvećih tabua duševne bolesti i mentalne retardacije. Porodice takve članove kriju od spoljašnjeg sveta ili ih predaju zavodu i zaborave od njih. Sramota uglavnom pobeđuje ljudskost.