Post odvaja ljude od magaraca

Samo poneko selo u Srbiji zadržalo je običaj maskiranja uoči uskršnjeg posta. Karnevali se širom sveta održavaju neposredno pred post i označavaju njegov početak, jer reč "karneval" u prevodu znači "zbogom meso." Vranjanka Snežana Sabolić svoje penzionerske dane provodi uglavnom u Feniksu u Arizoni. Kada dođe u rodno Vranje, rado se seća praznika i običaja koji su deci pre pola veka donosili veliku radost. Nedelja pred uskršnji post zove se Bela nedelja, a u dan uoči posta zove se Bele poklade, kad maskirana deca dobijaju slatkiše i poklone.

- Poslednji dan pred Veliki post naš rođak pop Đoša nazivao ga je Bele poklade, ali mi deca smo ih zvali Pročke. Dan kome su se svi radovali, posebno deca. Uvek su se padale u nedelju i imale svoj ritual: maskenbal, svečani ručak, paljenje krljaveštice (obredne vatre) i lamkanje (gatanje) jaja - počinje priču Snežana.

Vatrom na veštice

Još u petak, kad bi završili sa školom, sa starijim bratom i sestrom sedali su za sto, uzimali karton od kutije za ženske cipele, tadašnje marke borovo, i krenuli da makazama kroje maske za dečji maskenbal.

- Majka nam je donosila tanke rastegljive gumice, nalik na konce, koje je koristila za povezivanje tegli sa slatkim, bušili smo rupe na maski u visini ušiju i vešto pravljenim čvorićima dobijali povez koji ih je činio rastegljivim. Na maskama je bio ostavljen samo otvor za usta i oči, a potom smo bojicama, ili ugljenom pravili šare da bi izledalo što strašnije - kaže Snežana.

Ujutru su ustajali spremni da sa ostalom decom iz komšiluka sa maskama zauzmu mesto ispred kapije na gradskom Šapranačkom groblju u čijoj su blizini živeli.

- Znali smo da će nam stariji ljudi udeliti koju paricu kad se budu vraćali sa službe. Trčali bismo za njim, uzvikivali: "Pr, pr, čičo, daj jedan dinar", a oni su, kako ko, vadili iz džepova spremljene bele dinarce, dvodinarce i petodinarce. Ko bi nam dao žutu banku, izazivao je ogromno oduševljenje. Za žutu banku kod Krste bombondžije u centru varoši dobijalo se četvrt crvenca sa orasima - navodi Snežana.

Petao i dudovača

- Od popova smo dobijali krščiće, para nikad. Oni, čiji su roditelji bili na položaju u tadašnjem komitetu imali su dovoljno smelosti, što nas je sve uveseljavalo, da viču za popovima, držeći se za dugme na bluzi: "Pu, pu, pu, baksuz!" Ko zna do kada bi jurili za ljudima, koji su toga dana dolazili na groblje da upale sveću za pokojnike i pomole se za razrešenje grehova, da nije dolazilo vreme ručka i povika majki i baba da otac čeka i ljuti se. Ručak je bio za tu priliku od posebno spremljenog petla. Bilo je čorbice od krupnije isečenog telećeg mesa sa dosta crnog luka, najbolje banice gologlavke sa sirom i ovčjim mlekom. Za meze jaja, sir, turšija. Domaća rakija dudovača, potom vino kominjak, sve s merom - priča Snežana.

Pre nego što bi krenuli sa ručkom, njena baba Zorka bi ustajala sa čašicom rakije u ruci i uzvikivala: "Prašćavajte". Onda su jedan drugom prilazili, ljubili se tri puta u obraze i govorili: "Prašćavaj!".

- Tek tada se sedalo za sto, majka bi prvo nasula čorbu u tanjir babi, pa gostima, onda ocu, njoj i na kraju nama, sve po po starešinstvu. Ručak se završavao uz domaćinski razgovor o kućnim poslovima, vinogradima, đubrenju bašti... Nije bilo prevelikog smeha i kikotanja jer su poklade bile uvod u post ili kako je baba govorila: "Post odvaja ljude od magaraca" - ističe Snežana.

Centralni deo Pročki, za decu, bila je Krljaveštica, postavljanje na kupovima, koji mogu da se preskoče, slame, šaše od kukuruza, potom raznog suvog šiblja, granja koje bi se pronašlo u okolini. Oni koji su živeli u prigradskim naseljima, ili u rubnim delovima varoši, stavljali su i stare automobilske gume, dovlačili trulo i suvo drveće i palili sa željom da se plamen i dim vidi usred varoši. Čim bi se smračilo oživele bi ulice.
- Krljavešticu, vatru i dim sa upaljenih kupova, preskakali smo trčeći u krug i dovikujući se. Preskakali su i stariji uvek spremni na šalu. Osmesi sa lica se nisu skidali, zadovoljstvo dece je bilo neopisivo, sve dok nas ukućani ne bi upozorili da je vreme zajedničke večere i lamkanja jaja - navodi Snežana.

Jaje i želja

Večeralo se u krugu porodice. Jela se banica, tvrdo kuvana jaja i sir.
- Otac bi uzeo oljušteno kuvano manje jaje, uvezao ga končićem, a potom vezao za gajtan od sijalice, koji je visio sa plafona. Svi bi seli u krug oko stola i krenulo bi lamkanje (gatanje) jaja. Svako je morao da zamisli jednu želju i potrudi se da dohvati jaje i zagrize ga. Otac bi krenuo rukom da okreće jaje koje je visilo uvezeno u konac i prinosi ga našim ustima. Radio je to vešto, dok smo mi zevali, cepeći usne, kako bismo ga zagrizli, on nas je pogađao u nos, obraze... Svi smo bili nestrpljivi, ko će da ga uhvati i zagrize, mada se znalo da ću to biti ja kao najmlađi u porodici. Nakon nekoliko "bezuspešnih" krugova, otac bi lagano prinosio jaje mojim ustima koje je bilo lak plen - priča Snežana.

Nakon večere odlazili su na spavanje, jer sutradan je Čist ponedeljak i sa babom su morali u crkvu. Majka je krišom ulazila u sobu gde su spavali ona i brat i častila ih sa po jednom svilenom bombonom.

- Na čist ponedeljak odlazilo se u crkvu, a potom čistila kuća. "Da bude celu godinu tako, i ne moj neko da se je omrsio", upozoravala je nana. Baba i majka su otpočinjale Veligdanski post, otac je kući postio zbog babe, u kombinatu nije jer tamo su važila druga pravila. Mi, deca, povremeno smo dobijali krišom od majke koje parče suvog mesa ili sira da baba ne vidi - završava priču Snežana.