Život na zgarištu štale
U podnožju hrama Vaznesenja Gospodnjeg smeštena je udžerica od nepečenih cigli u kojoj živi sedmoro Stojmenovića. O njihovom stradanju, nalik na biblijsko, svedoči posmrtnica sa likom dečjeg anđela, njihove dvoipomesečne Lare, koja je preminula, kako im doktori rekoše, od gušećeg bronhitisa, 15. februara.
Tuga se uvukla u jednu sobicu, četiri sa tri metra, privremeno sklepanu od ostatka štale u selu Katun kod Vranja. Vojislav i Ljiljana žive sa sa petoro dece, a kuću su izgubili kuću u požaru.
Do drvenih, ispucalih ulaznih vrata dolazi se kroz blato i vodu. Klizavo je, Voja nas dočekuje sležući ramenima, sa suzama u očima:
- Nesreća, samo to nas prati u stopu. Nema dovoljno suza lakodušnica, jedino se bol stvrdnula u srcu, pa peče. Čini nam se, kosa nam otpada od muke - šapuće Vojislav.
LJUBAV U SIGURNOJ KUĆI
U sobi dva klimava kreveta i jedan manji, skovan od dasaka, dotrajao šporet sa loncama u kojima vri voda, drven sto, naherenu stolicu. Plafon od dasaka i greda, popucao, u uglu probijena rupa iz koje izlazi ćumka od šporeta. Umesto poda, beton nekadašnje štale, sedi se na krevetima ili na komadima cerovog drveta.
Svi su u čizmama, starim dubokim cipelama, kaljavi, umazani do kolena, deca musava, raščupana, unezverenog pogleda... Bili neki, kažu, dobri ljudi, doneli čokoladni krem i hleb, osladilo im se, pojeli sve odmah.
Toplota sa šporeta udara svom silinom, meša se sa hladnoćom koja nadolazi kroz otvorena vrata. Dečji veš se suši na žici iznad šporeta. Ljiljana suznih očiju presvlači Predraga. Pozdravlja se, mrmlja:
- Umre nam dete! Nikako da se saberemo, svi smo utučeni, noću ne spavam, pitamo se gde smo pogrešili, da li su doktori išta krivi, zašto nam ode dete, da li je to sudbina siromaha odredila da živimo život nedostojan čoveka?
Vojislav i Ljiljana su zajedno od kraja 2007. godine, kada su se upoznali u prihvatnoj stanici sigurne kuće u Vranju. Sudbina ih je zbližila i odlučili su da žive zajedno i podižu decu, troje Ljiljanine iz prvog braka, a onda su došla i njihova zajednička, dva sinčića i ćerkica Lara koju bolest odnese u božje skute.
Vojislav je ostao bez kuće, okućnice i stoke za 15 minuta. Požar koji je iznenada buknuo progutao je svu porodičnu muku sticanu decenijama.
- Kao sad se sećam, bilo je veče 22. septembra 2004. godine. Duvao je neki silan vetar. Buknule su varnice na žicama na štenderu, zahvatile kablove, a onda redom kuću i štalu. Vatrogasci iz Vranja stigli su za 10 minuta, uzalud je bilo sve. Gasili su do sedam ujutru, da bi se razvidelo zgarište. Od tri krave koje sam imao samo smo jednu spasli. Dve su izgorele - jada se Voja.
Tad nije bio oženjen, živeo je sa majkom Roskom, bavio se sitnom poljoprivredom. Te godine sve je rodilo i više nego što im je trebalo. Uzeli su i njivu pod zakup. Hrane za krave bilo je u izobilju. Ali, vatra je sve progutala. Ostali su bez ičega, jedinu preostalu kravu su prodali, a onda su ih smestili u sigurnu kuću.
|
Pomoć za nedelju dana |
- Majka Roska je tugovala, nije mogla da se pomiri za zlehudom sudbinom. Samo je jedno govorila. "Šta smo to, sine Vojo, Bogu zgrešili?" Nije htela da jede, da joj drugi prinose tanjir sa čorbom. Zalegla je u krevet. Ljiljana, koja je sa troje dece i svojom mukom došla u stanicu, prišla je da mi pomogne oko majke. Odmah me je osvojila svojom dobrotom, pažnjom i milosrđem. Posmatrao sam to izmučeno lice kako se brine o mojoj majci. Nakon dva meseca majka je umrla. Prepuklo joj je srce - priča i briše rukavom jakne suze koje se slivaju niz lice.
BOŽJE I LJUDSKE SUZE
Ljiljana je jedno od 16-oro dece Aleksića iz Samardžijskog, zaseoka u planinskom selu Trstena, tik uz administrativnu granicu sa Kosovom i Metohijom. Njen dosadašnji život ovekovečio je književnik Bora Stanković rečenicom: "Život je samo za bol i muku zdaden."
- Rasla sam u velikom siromaštvu. Ono što bi pružila priroda, to bi se jelo. Udala sam se u Vranje, što bi stari ljudi rekli "osrećila se, pa nema gde". Od prvog dana čekalo me maltretiranje, batine, dok nije došlo da ostanem bez žive glave. Deca su sve to morala da gledaju. Zbrinuta sam u prihvatnoj stanici i tu sam upoznala Voju, duševnog, dobrog čoveka - priča Ljiljana.
Na Vojin predlog, iako bez ičega, odlučili su da pokušaju da žive zajedno. Voja je odlazio u selo, video da je jedan deo od štale ostao čitav, nabavio crep i pokrio krov. Sredio ga kako-tako da se dosele na kućno zgarište.
Psi lutalice- Kako vreme prolazi, shvatamo da je sirotinja poseban soj ljudi, nešto nalik na pse lutalice, pa ko opstane u surovim uslovima. Svaki dan nam je godina - jada se Ljiljana. |
- Stigli smo 11. juna 2008. godine. Prihvatio sam njenu decu kao svoju, ne možemo da krijemo, zavoleli smo se. Iz te ljubavi dobili smo troje dece. Sudbina ili doktori uzeše nam bebu Laru - jeca Voja.
A svakog dana vodi se borba za hleb, ali briga je velika kako dalje. U jednoj sobici njih sedmoro ne mogu živeti. Nemaju ništa od kućnih aparata, osim šporeta. Pere se na ruke, kupa u koritu, jede, sedi, spava. Voja ne radi, posla nema. Čorbe, zelje, pasulj, ako im neko od dobrih ljudi nešto pruži, dobro je.
- Hteo bih da dodam makar još jednu sobu, da imam kao nekad neku mašinu, pa radim njive, baštu. Imam svoju zemlju, rodnu, ali kako - pita se Vojislav, držeći u rukama najmlađeg Predraga.
Voja izlazi da nas isprati, stoji pored posmrtnice i miluje Larinu sliku. Kiša lije, jer božje i ljudske suze ne prestaju.
