Izraelci koji govore srpski
Jevrejska porodica Tajtacak, koja živi u Tel Avivu i jagodinska porodica Stojković prijateljstvo neguju već punih 88 godina. Započeli su ga Anđelko Tajtacak i Milisav Stojković, a nastavili su da ga neguju njihovi potomci. Milisavljev sin Radiša i njegova supruga Živadinka i dalje se druže sa Anđelkovom ćerkom Nicom Nisimboim, koju zovu Caca, i njenim suprugom Šalom, Poljakom po poreklu.
- Moj tata Anđelko i Milisav, koji je stanovao u našoj kući, počeli su da se druže još kao šesnaestogodišnjaci. U Jagodinu je iz Beograda pre skoro dva veka prvi došao moj pradeda. Moj deda Avram bio je vlasnik farme ćuraka, a otac bioskopa "Vučić". Kada je otišao u Beograd da kupi Paramauntove filmove, upoznao je moju majku Aranku, koja je sa njim došla u Jagodinu. Za vreme Drugog svetskog rata moj otac je otišao u zarobljeništvo. Kada se vratio, Milisav ga je skrivao od Nemaca. On je jedini od 12 Jevreja iz Jagodine koji je preživeo jer su svi ostali streljani. Nikada mi nije bilo jasno ni kako Nemci nisu videli Davidovu zvezdu na kući iako su pored nje prolazili svakog dana kada bi išli u štab. Milisav ju je kasnije premazao malterom - priča Nica.
Njen otac Anđelko je rešio da ode u Izrael 1948. godine. Nica je imala samo godinu dana, a njen brat po majci Boaza Gifon, koga je Anđelko usvojio, imao je 13 godina.
- Pošto moji roditelji nisu znali hebrejski, pričali smo srpski. Čak i kasnije kada smo naučili jezik zemlje iz koje potiču nači preci, mi smo u kući uvek govorili srpski. Čak je i moj suprug Šalom morao da ga nauči. Hebrejski ni dan-danas ne znam dobro jer sam ga naučila samo onoliko koliko mi je dovoljno za svakodnevno sporazumevanje - dodaje Nica.
Ona još kaže da je njen otac dušom bio vezan za Jagodinu i da nikada nije zaboravio Milisava koji mu je spasao život. Njih dvojica su se redovno dopisivali, a kada su uvedeni telefoni, mogli su i da razgovaraju. Ona je u Jagodinu prvi put došla 2004. godine sa bratom Boazom, kome je to poslednji boravak u ovom gradu. Pošto ima 78 godina, njemu je teško da putuje, ali Nica sa suprugom dolazi svakog avgusta.
Pred streljačkim vodomNica kaže da će otići u Jerusalim i na ploči jednog muzeja dopisati Milisavljevo ime zbog toga što je pomagao jevrejskoj porodici. Zbog toga je tri puta vođen na streljanje, ali je svaki put uspeo da pobegne. |
- Sada sam došla zbog srpskog pasoša i lične karte. Čekala sam ih šest godina. Iako sa njima ne mogu da putujem, niti mogu čemu da mi služe, uradila sam to zbog svog oca, koji je i na samrti pominjao Jagodinu. Uradila sam to za svoju dušu i sada sam presrećna. Još kada bismo mogli da povratimo kuću, koja je nacionalizovana 1949. godine, pola godine bih živela u Jagodini, a pola u Tel Avivu - kaže Nica za "Vesti".
Milisavljev sin Radiša, koji je u toj kući sa svojom porodicom živeo sve do 2000. godine, sada živi u Trnavi nadomak Jagodine. I njegov san je da se povrati imovina Tajtacaka.
- Pre nego što je otišao u Izrael, Anđelko je sačinio dokument zahvaljujući kome niko nije mogao da nas izbaci iz kuće. On je mom ocu redovno pisao duga pisma i slao mu novac kako bi mu se odužio za ono što je on uradio za njega. Pored toga što ga je skrivao, moj otac je u zid kuće zazidao sanduk sa vrednim stvarima porodice Tajtacak. Bile su tu porodične fotografije, šal koji su nosili u sinagogi, molitvenik i druge porodične vrednosti. Moj otac ih je vratio Anđelku. Pošto je to jedino što je Anđelku bilo ostalo, jer mu je cela porodica ubijena u Beogradu, on je mom ocu rekao da mu je on sada familija. Tako je ostalo do danas - priča Radiša.
I njegov sin Darko sa suprugom Suzanom nastavio je prijateljstvo sa Nicinom porodicom. I on i sestra Lidija bili su u gostima kod Nice, ali i hodočasnici u Jerusalimu.
