I učitelji postali pešaci

Od davnina su po srpskim selima đaci prelazili desetine kilometara dnevno ne bi li došli do škole. Danas, kad se posao lako gubi, a teško ili nikako ne nalazi, dobili smo i učitelje-pešake. Zahvalni na ikakvom poslu, do radnog mesta putuju nekoliko sati, nešto autobusom, a veći deo peške.

Nemanja i Mihajlo sa psom Mićkom

Nogu pred nogu, po žegi i snegu, Dejan Popović, učitelj iz Vranja, svakog dana putuje 30 kilometara do sela Trstena, na samoj administrativnoj granici sa Kosovom i Metohijom. Tamo životu i školskom gradivu podučava svoja jedina dva đaka, braću Mihajla i Nemanju Aleksića.

Srednjih je godina, smiren i tih. Na pitanje kako mu je, više govori pokretima nego rečima. Smatra da ih ne treba uzalud trošiti, potrebnije su njegovim đacima. Sa Trstenom i Poljanicom jedina veza mu je upravo posao učitelja. Do Vlasa, centralnog sela, dolazi autobusom, koji iz Vranja polazi ujutru u sedam sati. Od Vlasa do škole, tih devet kilometara puta u jednom smeru, ide peške, bez obzira na vremenske uslove. Zimska jakna, duboke cipele sa debelim đonom, pletena kapa navučena na oči, kišobran pod miškom i put pred noge. To je njegova svakodnevica.

Put kroz šumu

- Nema na ovoj skupoći ni za najosnovnije potrebe. Hvala bogu, zdrav sam, pa mogu da pešačim. U Trsteni sam učitelj punih šest godina. Došao sam zahvaljujući direktoru škole Slaviši Antiću, koji se sažalio jer sam bio tehnološki višak. Radio sam ranije u Biljači kod Preševa, nekada većinskom srpskom selu, danas albanskom. Tamo odavno nema srpskih učenika, pa sam ostao bez posla. Hvala bogu, pa se radi, makar i ovako daleko. Navikao sam se, mora se, a i posao učitelja volim. Ništa drugo ne bih mogao da radim - odmerava svaku reč Dejan, kojem bi valjao polovan automobil, ali za to novca nema.

Škola je, kažu žitelji, sagrađena 1964. godine. Trošna, od slabog materijala. Otkad su joj zidovi nastali, nijedan ekser više nije zakovan. Kako propada selo, tako i ona. Učitelj Dejan stiže ujutru, pre 10. Na ulazu ga veselo dočekuju njegovi đaci, Mihajlo i Nemanja, kao i školski domar Miodrag Mikić iz Zeljankove mahale. Samo je jedna učionica opremljena, dve klupe i sto za učitelja. U uglu, u limenoj bubnjari, pucketa mlada hrastovina, toplota se širi malenom učionicom. Sveske su na stolu, učitelj Dejan pregleda zadatke koje je đacima dao juče.

- Dobra su to deca, dobri đaci, skromno obučena, čista i uredna. Mihajlo je u trećem, a Nemanja u prvom razredu. Dogodine očekujemo još jednog đaka u prvom. Mihajlo će biti tu još godinu dana, kad završi četvrti razred moraće da nastavi školu u Vlasu - kaže učitelj.

Pre nego što su Mihajlo i Nemanja Aleksić kročili u malu seosku školu, njene klupe su 12 godina zvrjale prazne. Đaka nije bilo. Vrata su joj otvorili ovi mališani, koji svakog dana prepešače četiri kilometra u jednom pravcu od svoje Čukinske mahale. Idu uskom planinskom stazom, uz koju vijuga plahovit potočić.

Ne boje se vukova i drugih divljih životinja... Kad padne sneg, do škole ih vodi otac Nebojša, šumski radnik. On debelom granom stvara usku prtinu kako bi njegovi mališani bezbedno sišli. Kad se završi nastava, vraća ih natrag. Ostalim danima, bilo da pada kiša, duva jak severac, kad mraz okuje zemlju ili sunce udara u čelo, u školu idu sami. Prati ih samo verni pas Mićko, njihov najbolji drug.

Jer dece u ovom selu malo ima, svega šestoro. Trstena je selo koje polako, ali sigurno odumire. Sa njom i ceo kraj. Mahale su raštrkane po okolnim brdima, daleko od puta. U njih šest, u oko 100 kuća živi još 40-ak meštana.

Mihajlo i Nemanja imaju i stariju sestru Adrijanu. Ona je učenica šestog razreda osnovne škole "20. oktobar" u Vlasu. Radnim danima ostaje u Vlasu, jer je devet kilometara pešačenja u jednom pravcu mnogo. Aleksići su imali sreće, jer im rođaci žive u Vlasu i Adrijana stanuje kod njih. Braća joj se uvek obraduju kad dođe kući za vikend.

Fudbal bez lopte

Nemanji i Mihajlu ne smeta što svakog dana prepešače osam kilometara, navikli su, a i vole školu. To je jedino mesto gde mogu da razgovaraju sa nekim ko im nije član porodice. Tu su učitelj i domar Miodrag. Navikli su i da pre nego što uđu u toplu učionicu, operu čizme na potoku koji krivuda iza škole. Ispred škole postoji stari bunar, ali voda nije za upotrebu. Imaju i Trstensku reku, protiče ispod puta. Sad je nadošla i plahovita, ali leti je Mihajlu i Nemanji spas. Tad se u njoj kupaju.

Mihajlo, Nemanja i njihova sestra Andrijana žive sa ocem Nebojšom, majkom Slavicom i bakom Todorom. Ona je učenica šestog razreda osnovne škole "20. oktobar" u Vlasu.

Otac Nebojša jedno je od 16 dece Voje i Desane Aleksić, iz susedne Samardžijske mahale, koja je skroz opustela. Deca, koja ostadoše od boga održana u životu, našla su svoj put. On se skrasio kod ženinih roditelja, Zarija i Todore, bežeći od velikog siromaštva u nešto manje, prihvatljivije. Došao je i ostao da održava kućno ognjište, stalno u poslu, svestan da mora da prehrani decu, školuje ih i udomi. Često je odsutan po okolnim šumama gde naporno radi, da bi se zadržao koji dinar u džepu, za "dobro i loše", što bi kazala njegova tašta Todora.

- Kad završimo sa školskim obavezama, sa majkom brinemo o kravama i svinjama. Imamo tri krave, zna se tačno koja je čija mezimica. Znamo da su naše hraniteljke i volimo ih - priča Mihajlo.

Uveče se Aleksići okupljaju oko toplog šporeta, mleka i pečenog krompira.
- Gledamo televiziju. Volimo fudbal, ali nemamo loptu. Radujemo se seriji "Montevideo, bog te video". Stanoje je naš junak - smeje se Nemanja.

Pametni, skromni, imaju samo dve želje, da im tata kad dovoljno zaradi para kupi polovan kompjuter i da upoznaju Stanoja iz "Montevidea". Kako kaže Nemanja, da im ispriča koliko će golova Tirke i Moša da postignu do kraja serije...