Kopači raka za nadnicu

U selima Šumadije se oduvek, što bi rekli tadašnji sveštenici, umiruckalo, ali danas se baš umire jer su oni koji su ostali, ili su ostavljeni i zaboravljeni na selu, već odavno u godinama kada svaki svestan iksan priprema ono što u kući nema za trenutak kada će se predstaviti Bogu.

Putujemo i 100 kilometara: Miroslav Tešić

 

U selima oko Čačka, Gornjeg Milanovca, Požege, Ljiga, Ivanjice, Valjeva već odavno je broj umrlih daleko veći od broja rođenih, a sa svojim vremešnim meštanima umiru i sela koja je nekada bilo mnogo naroda i mnogo života.

Danas su u selima ostali uglavnom iznemoćali starci i starice koji dostojanstveno čekaju, kako kaže 75-godišnji Radoš Filipović, seljak iz takovskog sela Brezna, da dobiju poziv od Sv. Petra, koji zna ko će i kada će na onaj svet u rukama baš ovog sveca. I kad seljaku dođe sudnji trenutak onda se kopanje groba ispostavi kao veliki problem. 

- Neko pre, neko kasnije, ali jednog dana se i to desi i onda se ispostavi da je najveći problem ko će na seoskom groblju iskopati raku za pokojnika. Nekada je u selima bilo mnogo naroda te o tome ko će da kopa raku niko nije ni razmišljao nego je domaćin određivao imena trojice snažnijih ljudi iz sela koji će da obave ovaj posao. Za one koji su određeni da kopaju raku to je bila u neku ruku i čast i nikada se nije desilo da neko odbije da se prihvati ovog posla. No, i tu su postojala neka pravila jer su raku morala da kopaju trojica jakih muškaraca, ali nikako iz porodice pokojnika, raka je morala da bude kopana na dan sahrane jer prema verovanju nije bilo dobro da iskopana raka prenoći, a u porodici preminulog bio je zadužen čovek koji je brinuo o tome da kopači budu siti i napiti i da po obavljenom poslu budu okićeni peškirima, kao i oni koji nose krstaču, barjak i kovčeg sa pokojnikom.

Danas je situacija takva da u dva-tri sela ne možeš pronaći ljude koji su sposobni da obave ovaj posao - ističe Radoš Filipović, domaćin koji je u svom i okolnim selima pripremio za put u večnost na stotine pokojnika, koje je kupao za sahranu.

Groblje u selu Gornji Branetići

 

MUIKE TELA I DUŠE
Demografska kriza u selima Šumadije, pljačkaške privatizacije koje su bez posla i egzistencije ostavile na hiljade radnika i niske penzije penzionera u Srbiji izrodile su i nova zanimanja, a jedno od njih je i kopač raka. Svaka ekipa kopača raka ima tri radnika koji posao nalaze ili preko pogrebnih preduzeća koje porodicama pokojnika nude sve usluge, pa i kopanje rake. U jednoj takvoj ekipi rade Čačani 50-godišnji Zoran Aćimović, radnik koji je bez posla ostao pre 18 godina i od tada se nalazi na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje.

Malo je sposobnih za kopanje: Radoš Filipović

- Na posao na birou za zapošljavanje i ja i žena čekamo već 18 punih godina i nisam imao drugo rešenje nego da počnem da se bavim ovim poslom koji je težak i za telo i za dušu. Nije, brate, prijatno svaki dan kopati rake i spuštati sanduke u večnu kuću, a posebno kada se sahranjuju mladi ljudi, ali od nečega mora da se živi, a ja drugo rešenje nisam imao. Da mogu, otišao bih iz ove zemlje bilo gde i radio bih bilo šta, ali izgleda da su mi ove pljačkaške privatizacije preduzeća zbog kojih smo i ja i žena ostali bez posla odredile da život provedem na grobljima kopajući rake - kaže za "Vesti" kopač raka Zoran Aćimović.

Sa njim rade i dva penzionera 65-godišnji Miroslav Tešić i 66-godišnji Branko Ćorović. Penzionera-grobara je sve više jer su im penzije premale da izdržavaju porodice.

IZUMIRANJE SELJAKA
- Celog života smo radili pošteno nadajući se da ćemo imati mirne penzionerske dane, ali, eto, završili smo kopajući rake na grobljima u selima oko Čačka, Požege, Ivanjice, Gornjeg Milanovca... Ponekad kopamo rake i u selima koja su od Čačka udaljena i po 100 km, ali posao ne biramo. Dnevno iskopamo po jednu ili dve rake i za taj posao dobijemo po dvadesetak evra i ručak. Za sada je dobro i biće tako sve dok za nas ne važi poslovica "ko drugome raku kopa, sam u nju upada", ali jednom može i to da se preokrene - ističe penzioner Miroslav Tešić.

U gradskim sredinama Srbije već odavno čin sahrane obavljaju profesionalna i društvena i privatna preduzeća za koje je ovaj posao veoma unosan, ali u seoskim sredinama je veoma teško pronaći meštane koji će pripremiti večnu kuću za pokojnika. Tako je i u selu Gornji Branetići na planini Rajac u kojem je već davno broj umrlih daleko nadmašio broj rođenih.

- Nisam verovao da će doći vreme da u selu čovek neće moći da pronađe trojicu sposobnih ljudi da iskopaju raku, ali je tako. Nekada o tome niko nije ni razmišljao i kopanje rake je bila neka vrsta pozajmice, pa i određeno poštovanje, a danas dovodimo ljude iz drugih sela, i to ih molimo i dobro platimo, da iskopaju raku. Ma, niko ko je umro nije ostao nesahranjen, ali ovo je, zapravo, pokazatelj dokle je došlo srpsko selo, a i po ovome se vidi da je obezljudilo do te mere da mu ozbiljno preti totalno izumiranje. Izgleda da dolazi vreme da se i za srpsko selo iskopa velika raka, a ko će to učiniti, e to ti ne znam kazati - vajka se 77-godišnji meštanin Tomislav Ivović.