Bez nacionalnog programa Srbija neće moći dalje
Gde će Srbija biti kroz dvadesetak godina? Izazovi sa kojima se suočava Srbija danas nameću potrebu za nacionalnim programom koji bi istakao redosled prioriteta.
- Taj program nije jedan papir koji će napisati pojedinac ili institucija, već smisleni produkt koji osmišljavaju elite odgovorne za budućnost naroda. Ne treba dozvoliti da se o tome odgovorno razmišlja u Vašingtonu ili na drugim mestima. Pravo je naroda da ima nacionalne interese i mi moramo da se oslobodimo hipoteke i osećaja da na tako nešto nemamo pravo - kaže za "Novosti" istoričar Ljubodrag Dimić, konstatujući da svi narodi koji napreduju imaju programe-vizije po kojima napreduju.
Potrebe za ovim smernicama, ukazuje sagovornik, javljaju se na prelomnicama, a Srbija stoji na istorijskoj raskrsnici sa koje ne zna kuda da pođe i zakorači u vek koji je već počeo. To zahteva od elita (političkih, ekonomskih, elita po znanju i onih koji vladaju tehnologijama) da odrede gde država treba da bude za pet, deset ili petnaest godina.
- Na prvo mesto programa potrebnog jednoj državi i narodu ne stavljam prefiks "nacionalni". Ovde je reč o budućnosti u svetu nastalom na razvalinama Hladnog rata i koji se bori protiv terora. Treba da utvrdimo naše tehnološke mogućnosti koje kasne za savremenim, gde su naše granice i gde su naši susedi. Sa okolinom moramo da sarađujemo i pregovaramo, ali to ne znači odricanje i klanjanje. Jesmo mali narod, ali proizvodimo istoriju u velikim količinama. Treba da se uklopimo u koncepcije velikih tako da zaštitimo svoje interese i na prvo mesto stavljam ekonomski interes - kaže Dimić.
Svako novo vreme donosi drugačije izazove, iskušenja, opasnosti i prilike, navodi istoričar Čedomir Antić, pa kaže da je Srbiji i srpskom narodu danas, baš kao i 2001, potreban plan kako bi se sa svim tim suočili. U prošlosti su stvari bile nešto jednostavnije, smatra on.
Proces stvaranja nacija podstakao je veliko oduševljenje javnosti, bilo je to vreme velikog ekonomskog, prosvetnog, političkog i demografskog uspona, a političkoj eliti je bilo moguće da uoči političke emancipacije naroda definiše i sprovodi jasan i moderan nacionalni program koji se ponekad svodio na stvaranje velike države ujedinjene nacije.
"Dokle ćemo ovako?"Ljubodrag Dimić primećuje da bi nacionalni program "mogao biti žigosan kao velikosrpski, malosrpski, jugoslovenski", ali da je on potreba trenutka u kome su se našli država i narod: - Svaki pojedinac treba da se zapita gde hoće da bude za 10 godina. Poražavajuće je da da su današnja deca lošije obrazovana od roditelja. Potonule su moralne vrednosti, političari vode planetu poput maloletnika, vladaju petostruki standardi i surove eksploatacije. Ako smanjujete budžete za nauku, a ne štedite na večerama i putovanjima, dokle ćemo stići? |
Pitanje je da li je moguće otvoriti debatu na temu nacionalnog programa, a izbeći "velikosrpsko" etiketiranje? Antić navodi da sama ideja reciprociteta - mogućnosti da Srbija vodi istu politiku kao na primer Mađarska, Hrvatska i Bugarska (recimo prema svom narodu izvan granica, u pogledu ustavnog definisanja države, ekonomije...) izaziva takve reakcije.
- Uopšte ne treba da se branimo od tih optužbi. Mi moramo da izgradimo modernu državu, stvorimo funkcionalnu ekonomiju i zaštitimo identitet srpske nacije. Greši onaj ko misli da će za takvo delovanje biti nagrađen... - Antićevo je viđenje. On navodi da su se prilike za nacionalni program ukazivale 1988-1990. i 2000-2002, ali da prvi put vlada nije želela da napusti autoritarni režim i jugoslovenske okvire, dok drugi put nije želela, a delom ni mogla, da se bavi velikim nacionalnim pitanjima.
