Tomahavk na srpski način

Nedeljko Neđa Todorović iz Starog Sela kod Jagodine napravio je originalnu kopačicu za špartanje kukuruza. Ova kopačica koja pravi redove između kukuruza ne bi bila ni po čemu interesantna za novine da nije napravljena od rakete tomahavk, koja je prilikom NATO bombardovanja pala pored njegove kuće.

U svakoj nesreći ima zrno sreće, postoji izreka u Srbiji, pa se držeći mudrosti starih Nedeljko dosetio da i od bombardovanja može da se izvuče neka korist. Pošto je tokom bombardovanja na Srbiju bačeno preko 1.000 primeraka i procenjeno da jedna krstareća raketa tomahavk košta oko 600.000 dolara ili 450.000 evra, Nedeljko može da se pohvali da ima najskuplju kopačicu na svetu.

Motike kao žilet

- Dve rakete su pale na manje kilometar od naše kuće. Kuća nam je pukla na nekoliko delova, a pločice u kupatilu su se sručile od siline udara. Pošto se to dogodilo noću, nisam odmah išao da vidim gde su rakete zviznule. Ujutru sam video ogroman krater, u kojem su bile dve rakete. Uzeo sam ih i doneo kući. Komšije su mi rekle da ih bacim jer su zatrovane. Nisam ih poslušao, već sam skinuo krilca sa jedne, dok druga nije mogla da se iskoristi. Stavio sam u vatru i dobro ih iskalio. Onda sam napravio motičice - priča Nedeljko za "Vesti".

Bunar u kući

Jednom je Nedeljka pozvao čovek iz sela Beloševca kod Kragujevca da mu pronađe vodu u dvorištu kuće.
- Najjača žica bila je usred kuće. Predložio sam mu da iskopa bunar u garaži. I on je tako i uradio. Voda je bila toliko hladna da su nam se noge smrzavale u čizmama iako je bilo leto - seća se Nedeljko.

On je pohvalio američku vojnu industriju jer se materijal pokazao kao vrhunski kvalitet, pa su krilca bila laka za rad, a motičice su praktično neuništive. Iako kopačica stoji napolju, pa je izložena raznim vremenskim neprilikama zarđala sa svih strana, NATO motičice nisu oksidirale niti su se istupile. Još uvek su oštre kao žilet.

Nedeljko u svom dvorištu ima još nekoliko zanimljivih poljoprivrednih mašina, koje, doduše, nisu u funkciji, ali bi lako mogle da se doteraju i da opet rade. Ima dreš iz 1936. godine, koji je kupio 1970. godine od nekog mlinara iz Mijatovca kod Jagodine, a on ga je dobio od Nemaca kao ratnu odštetu.

- Naša porodica je kao ratnu odštetu dobila trior za klasiranje pšenice i plug sakavac, koji su vukli konji. Takav plug nije imao niko u Srbiji. I dreš niko u okolini nije imao. Radio sam uslužno. Za ujam. Nisam ga gasio od od juna do snegova čak sedam i po godina. On je ovršio vagone i vagone pšenice. Posle smo kupili kombajn. Mislim da bi dreš opet mogao da radi, ali to ne bi bilo isplativo. Možda ga uredim da služi kao muzejski primerak - priča Nedeljko.

Čekić od pet kila

Ovaj šezdesetsedmogodišnji deda, koji je i danas veoma aktivan, po zanimanju je kovač. Za ovaj zanat se opredelio jer se njime bavio i njegov pokojni otac Živojin. Završio ga je 1966. godine, a tajnama ovog zanata, koji je gotovo izumro u Pomoravlju, naučio je svog sina Momčila, koji radi kao vozač u kragujevačkom vodovodu.

- Ni u moje vreme nije bilo puno kovača. Ja sam opsluživao i susedna sela Slatinu, Vrbu, Cikot, Ratković i druga mesta. Dnevno sam radio po deset pari raonika. Za svaki od njih trebalo mi je najmanje pola sata. Klepao sam ih čekićem od pet kilograma. Jeste da se u kovačkom zanatu ne koristi snaga, već tehnika, ali trebalo je izdržati da udarate čitav dan tako teškim čekićem - objašnjava Nedeljko.

Rašljar po talentu

Nedeljko je nadaleko čuven po još jednom umeću. Naime, on otkriva vodu rašljama preko tri decenije. Zovu ga iz despotovačke opštine, Topole, Levča, Batočine, pa čak i iz Kraljeva. Najbolje su rašlje od duda ili bresta, jer od drugog drveta hoće da se izlome.

- Radu sa rašljama naučio me je jedan čiča iz Dulena, koji je to naučio u zarobljeništvu u Nemačkoj. U stvari, rekao mi je da probam da vidim da li imam osećaj ili ne. Da ga nisam imao, niko ne bi mogao da mi otkrije ovu tajnu. Čovek mora da ima energiju i da oseti gde je voda. Za razliku od drugih rašljara, ja mogu da pratim žice vode, znam gde se račvaju, odakle dolaze i koja može da da najviše vode. Mogu da procenim i na kojoj je dubini voda.

U kovačkom zanatu najteže je dobro okaliti materijal. U slučaju da se on prekali, raonik bi mogao da se izlomi čim zaore zemlju. Trebalo je i puno umeća, jer se sve ručno bušilo, varilo i seklo. Najpre bi se zagrejalo u vatri, a onda oblikovalo. Sada postoje burgije, brusilice koje mogu da iseku svaki materijal i mnogo je lakše.

Nedeljko je sam ozidao i svoju kuću i uradio sve elektro i vodovodne instalacije.

- Mehanika me je oduvek interesovala. Ali, morao sam da kradem zanat, jer niko nije hteo da mi pokaže. Gledao sam kako majstori popravljaju traktor dok je bio pod garancijom. Oni bi me uvek pitali šta piljim. Mislim da je ljudski da ti neko pokaže ono što te interesuje. A ja sam sve dečake u selu koji su se zanimali obučio da rade generalke na traktorima - kaže Nedeljko.

Ni tu nije kraj Nedeljkovim umećima. On se bavio i potkivačkim zanatom, pravio je burad, pekao kreč. Danas se, uglavnom, bavi poljoprivredom. Obrađuje 36 hektara i sa 10 goveda je najbogatiji u selu. Ima i ovce i jagnjad, jer kaže da se nikada ne zna šta će doneti dobit, a šta podbaciti zbog loše cene.