Kuću su mi iskopali komunisti

Nova vlast je posle Drugog svetskog rata uglednoj trgovačkoj porodici iz Jagodine oduzela 13 kuća, 33 hektara zemlje i dve kafane, živeli su u jednoj sobi u dubokoj bedi. Seća se da su prodavali ruske žardinijere, florentinske vaze i kristalne lustere da bi kupili hleb, a za vreme studija jeo je samo jednom dnevno.

Doktor nauka, diplomirani pravnik i ekonomista, Mileta Marković iz Jagodine potomak je stare trgovačke porodice. Njegov deda, po kome je i dobio ime, stekao je 14 kuća, posedovao 33 hektara obradive zemlje, vinograd na Đurđevom brdu, a još daleke 1875. godine osnovao je firmu "Mileta Marković", koja je poslovala sa Bečom, Minhenom, Pragom i Berlinom. Deda Mileta je bio među prvom dvojicom koji su 1914. dobili telefon u Jagodini, a njegovi sinovi Marko i Momčilo imali su prvi auto u gradu. Njih dvojica su, takođe, nastavili da trguju sa stranim zemljama.

Po završetku Drugog svetskog rata Markovićima je nova vlast oduzela svu imovinu. Ostavila im je samo jednu sobu, dok su u ostalim prostorijama jedine kuće koja nije bila oduzeta, stanovale izbeglice. Za Markoviće je nastupio period siromaštva. Iako ima 85 godina, Mileta je veoma aktivan. Objavio je oko 300 stručnih i naučnih članaka i 11 knjiga, a ovih dana počeo je da piše još jednu knjigu. Na posleratni period seća se s gorčinom i razočaran je što je Markovićima vraćena samo jedna kuća i lokal. Živi u Istri, a u Jagodini provodi proleće i jesen.

Dukati iz Egipta

- Deda Mileta, rodom iz Kavadara kod Rekovca, imao je trgovinu bakalno-kolonijalnog sadržaja. Ženidba sa Draginjom Bogdanović iz Trnave nadomak Jagodine donela mu je veliki miraz, desetak hektara vrlo plodnog poljoprivrednog zemljišta i pet kuća u Karamatićevoj maloj ulici, koja danas nosi ime Ružice Milanović. Babin deda bio je seoski knez, koji je sa Karađorđem sudelovao u Prvom srpskom ustanku. Imao je veliku grobnicu na jagodinskom groblju ispisanu crkvenoslovenskim jezikom. Kao dete video sam tu raskošnu grobnicu kada me je baba Draga vodila na groblje. Posle Drugog svetskog rata komunisti su, praveći spomenik Svetozaru Markoviću, razrušili mnoge spomenike, među kojima i spomenik mog čukundede, seoskog kneza. Deda Mileta i baba Draga imali su sedmoro dece.

- Osim pomenutog miraza, deda Mileta svoje bogatstvo duguje i bliskom rođaku Stevanu Popoviću. Reč je o dečaku koga su Turci oteli u prvoj polovini 19. veka i odveli ga sa sobom. Dečak se obreo u Zagaziku u Egiptu. Stekao je veliko imanje i fabriku. Pošto ga je nostalgija vukla zavičaju, došao je i potražio svoju trojicu braće. Misleći da je došao da deli imanje sa njima, braća rekoše da ga ne poznaju. Deda Mileta je pokušao da ubedi rođake u istinitost priče Stevana Popovića. Ali, bez uspeha. Stevan se tada priklonio dedi i poklonio mu puno čekmedže (drvena posuda) dukata. Navodno je tu bilo oko 300 dukata. Stevan se posle sedam godina ponovo vratio u Kavadar i mom dedi dao još jedno čekmedže dukata. Deda je deo novca hteo da pokloni Stevanovoj braći, ali su oni odbili misleći da je u pitanju neka prevara.

- Taj novac mu je omogućio da unapredi svoju trgovinu. Otvorio je veletrgovine soli i gvožđarskih proizvoda. Imao je i veletrgovinu za prodaju boja i lakova, pa je direktno bio povezan sa austrijskom firmom Adler und frajd u Beču. Zanimljivo je da je zbog poslovnih veza sa Srbima ta firma je svoj memorandum štampala na srpskom jeziku i to ćirilicom.

Ljut na Dučića

- Deda je u dvorištu sagradio velike magacine za smeštaj robe. Kupio je i dosta imanja u Trnavi i Dragocvetu, nešto u Majuru i hektar vingrada na Đurđevom brdu. Zajedno sa baba Draginjinim mirazom, posedovao je 33 hektara obradive zemlje. Preminuo je 1914. Kada su se moj otac Marko i stric Momčilo vratili iz Prvog svetskog rata pokušali su da nađu Popovića, koji je i dalje živeo u Egiptu. Njegovo bogatstvo se procenjivalo na milion funti. Tata je govorio da ćemo biti toliko bogati da ću studirati prava u Londonu i da ću svakog vikenda moći avionom da dolazim u Jagodinu. San se raspršio kada smo saznali da se Popović prijavio grčkom konzulatu u Egiptu, jer Kraljevina Jugoslavija tamo nije imala svoje konzularno predstavništvo. Kada je Kraljevina Jugoslavija 1922. dobila poslanstvo u Egiptu, tata je do tog nasledstva pokušao da dođe preko Ministarstva inostranih poslova. Ali, čuveni pesnik Jovan Dučić, koji je bio poslanik Kraljevine u Kairu, nije hteo ništa da učini. Popovićevu imovinu preuzela je grčka država.

- Posao u našoj trgovini između dva svetska rata podelili su moj otac i stric Momčilo. Otac je upravljao poljoprivrednim zemljištem, manufakturno-bakalsku trgovinu vodili su zajedno, a stric je izvozio šljive u Beč, Minhen i Prag, a kruške i jabuke u Berlin. Njihovi odnosi sa firmama u Beču bili su toliko dobri, da je tata izvesnog Grosmana, Jevrejina, pozvao i na svoje venčanje. Imao sam 15 godina kada je Tajtacakov zet, magistar farmacije, nekoliko noći spavao kod nas, što je bilo opasno u vreme nemačke okupacije. Naša porodica je jedina koja i dan-danas održava jevrejsku grobnicu porodice Tajtacak.

- Iz detinjstva se najviše sećam veličanstvenih berbi grožđa. Majka Jelena bi nedelju dana ranije spremala jela, kolače, pripremala escajg i posuđe. To bi odnela u kuću na Đurđevom brdu na dan berbe. Onda bi došli rođaci. I dok bi oni jeli, radnici bi brali grožđe. Potom bi došli Cigani i svirali vesele pesme. Celo brdo je odjekivalo od muzike. I tako dok ne padne mrak. Gosti bi se razišli, a radnici bi mleli grožđe od kog bi se pravilo vino koje smo prodavali, jer niko od mojih nije pio alkohol.

Hapšenja i streljanja

- Letnjikovac u dvorištu nije imao zidove, već je bio opasan vinovom lozom. Na stolu je uvek bio beli čaršav, a okolo fotelje od pruća i klupa. Tu smo leti učili moj pokojni brat Dušan i ja i primali goste. U kuhinji su se primali gosti sa kojima smo bili najprisniji. Srednji sloj gostiju dolazio je u svečanu trpezariju, koja je bila u alt dojč stilu, a najuglednije goste primali smo u salonu u neobarok stilu. Moleraj je bio iz 1918, koji sam ja zadržao do danas. Jedino je uništen plafon, na kome su bili oslikani anđeli od granate 1944. prilikom ulaska Crvene armije u grad. U njemu su bile i skupocene stvari. Muzejski stručnjaci su utvrdili da je bilo 212 muzejskih eksponata, poput ruske žardinijere, florentinske vaze, venecijanskog ogledala, grofovskog bokala i drugih stilskih sitnica. Vrhunac je bio kristalni luster s 20 sijalica, težak 75 kilograma. Nažalost, za vreme komunista sve smo morali da prodamo da bismo kupili hleb.

- U noći između 17. i 18. oktobra 1944. Rusi su došli u Jagodinu. Iako je naša kapija bila zabravljena, oni su je razbili, ušli u dvorište i uzeli tatinog konja. Tek dva dana kasnije došli su partizani i odmah uspostavili svoju vlast. Klima je bila naelektrisana. Partizani su počeli da streljaju uglavnom po klasnom principu. U Jagodini je odjednom streljano dvadesetak najuglednijih građana. To je objavljeno na plakatima, okačenim na banderama. I dan-danas u našem sudu stoji uramljena jedna od takvih presuda bez obrazloženja, bez prava žalbe i pomilovanja. Usledila su nova streljanja. Noću smo se zaključavali sa nekoliko brava, ali ni to nije bilo sigurno. Živeli smo u velikoj neizvesnosti i strahu.

- Moj stric Momčilo uhapšen je među prvima. Otac je dva puta hapšen. Po nalogu vlasti trebalo je da prijavi zalihe žitarica, što je otac i učinio. Onda je u našu kuću došao komunistički aktivista i zatražio da izvrši kontrolu žitarica. Otac mu je pokazao koševe i potvrdu. On ju je pocepao. Posle nekoliko dana otac je osuđen na novčanu kaznu od 40.000 dinara, što su bile dve godišnje plate fakultetski obrazovanog čoveka. Da ne bi bio u zatvoru, otac je novac pozajmio od bivšeg trgovca Milana Milanovića. Drugi put je uhapšen, jer je čuvao tri svinje, a inspekcija je konstatovala da su našoj porodici dovoljne dve. Pošto je treća, po njihovoj oceni, bila namenjena špekulaciji, otac je uhapšen. Na prinudnom radu proveo je dva meseca.

Žal za prošlošću

- Usledile su nacionalizacija, konfiskacija i eksproprijacija. Moja porodica je živela u velikoj bedi. Nacionalizacijom nam je oduzeto 13 kuća, 33 hektara zemlje i kafane u Opariću i Belušiću kod Rekovca. Oduzimane su nam sobe koje su smatrane viškom. Pošto je u našoj kući, koja nam jedino nije bila oduzeta, bilo sedam soba, useljene su izbeglice. Moj tata je dobio samo jednu sobu i svi smo bili u njoj. Vinograd je ostao, ali to je bilo nedovoljno, jer smo morali da plaćamo porez, kao i moje i bratovljeve studije. Izbeglice su u našoj kući živele duže od 10 godina. Od imovine su nam vraćeni samo kuća i lokal.

- Decembra 1945. otvoren je Beogradski univerzitet. Prednost prilikom upisa imali su pripadnici Komunističke partije i karakteristika napisana u Sreskom komitetu KPJ. Upisao sam biologiju na Filozofskom fakultetu. Dok sam studirao, jeo sam samo jednom dnevno. Majka bi mi ponekad vozom poslala pečeno pile, pogaču ili mast. Stanje se još više pogoršalo 1947. kada je na studije pošao i moj brat Duško, koji je upisao stomatologiju. U menzi smo plaćali samo jedan obrok, koji smo nosili u zajednički stan. U njega bismo dodali kašiku masti. Neki put smo ručak delili sa još jednim prijateljem, koji ni to nije imao. Posle jednog semestra prešao sam na studije ekonomije. Diplomirao sam 1950. i odmah dobio posao u Saveznom komitetu za turizam. Čak sam mogao i da biram posao. Međutim, zbog plućne bolesti nisam mogao da radim, pa su se moji divni roditelji žrtvovali da ponovo studiram. Tako sam upisao Pravni fakultet. U Zagreb sam otišao 1954. zbog lečenja pluća, veoma brzo sam dobio zaposlenje u kotarskom sudu. Dolaskom nove vlasti 1991. ubrzo sam svojom voljom zatražio i dobio penziju.

- Do Drugog svetskog rata Jagodina je imala pet velikih kafana. Znalo se ko može da uđe u koju od njih. Palas je bila najotmenija kafana. U nju je svako mogao da uđe, ali se nije dobro osećao. Srbi su poštovali tri autoriteta - učitelja, sveštenika i sudiju. Kada su došli partizani, prvo su uništili autoritet sudije, jer su zavisili od Komiteta i morali da sude kako im se naredi. Autoritet sveštenika uništen je iz klasnih razloga, jer je država bila ateistička, a učitelj je postao ekonomski zavistan.

- Danas nije ništa bolje. Intelektualna elita se ne poštuje. Bitno je koliko imaš novca. Ne volim da dođem u Jagodinu, jer se ovde ne poštuju ljudska prava. Pošto mi je supruga Istranka, u Puli provodim leto i zimu, a proleće i jesen u Jagodini. Ovde sam veoma usamljen. Nemam nijednog prijatelja, osim jednog u Beogradu, koji je još stariji od mene. Jedan visoki funkcioner me je pitao da li moji potomci žele da dođu u moj zavičaj. Odgovorio sam mu da ja ne želim da dođu. Inače, na ovaj primitivizam gledam sa Olimpa. Rečeno rečnikom Fridriha Ničea, koji je pisao o vladavini ološa, psihološki se izdignem iznad te klime, pa mi je lakše. Kada bih se usudio da mislim, uhvatila bi me seta i žalost za prohujalim vremenom kada se znao red. U ovoj nevladavini prava ne znam da li bih uspeo da se snađem. Bojim se da bih kao u Japanu morao da izvršim samoubistvo.