Za Srbe na Kosmetu više nema života

Da je kao u civilizovanom svetu, da možemo da radimo i da nam deca slobodno idu u školu, vratili bi se, ali se bojim da je to sada nemoguće, kaže Zoran Barović

Jedva pronašla grob najmilijih: Slavka Popović (prva sleva)

Života nam ovde više nema, pričali su raseljeni Srbi koji su na Zadušnice otišli da posete groblja svojih predaka pohranjenih u Dečanima i Peći. Za njih, koji su više od deceniju van svog rodnog mesta, ovo je bila i prilika da vide i svoje nekadašnje domove. Njih 40-ak, vozeći se autobusom od Beograda, prebiralo je dogodovštine i lepe trenutke iz ranijih dana.

Ruše spomenike i kradu mermer Sve donedavno spomenici na pravoslavnom groblju u Peći i Dečanima bili su razbijeni na komade. Tek od pre godinu-dve, nekadašnji meštani odlučili su da ima smisla da ih poprave (uglavnom u Peći), jer se kako kažu "smirilo". Međutim, i dan-danas veliki broj nadgrobnih ploča je porušen, i razbijen na komade.   Pećansko groblje je do te mere bilo uništeno da mnogi nisu mogli da pronađu grobna mesta, pa je dolazilo i do greške, da se nadgrobne ploče naknadno pogrešno postave. Bilo je i oskrnavljenih grobova, gde su se zaticale otvorene rake i sanduci pokojnika. Meštani pričaju da su se do pre koju godinu krali mermer i gvožđe. - Mermer su nosili kući i pravili svoje spomenika. Brusili su naša imena i prezimena i stavljali svoja. Ima i raka koje su otvorene, nego je pokrio sneg pa se ne vidi - pričaju ozlojeđeni Srbi.

Ali, za njih su to danas samo sećanja, i ništa više. Stanove u kojima su nekada živeli u subotu su gledali samo kroz autobuska stakla. Na ulicu kojom su nekada šetali nisu poželeli ni da kroče. Ma koliko ih duša vukla, kažu da za njih tamo nema ponovo života.

- E, ovde sam živela. Baš iza ove žute zgrade. Ovde sam išla u školu, a ovde mi je bio prvi posao. Obradujem se, ali mi je i dosta teško. Kao da prolaziš kroz neki tuđi grad, a ne svoje mesto gde si rođen. Znaš da si se tu rodio, školovao se, radio, ali vremenom se valjda navikneš da to nije više tvoja ulica, ni tvoja kuća, ni tvoj narod.

Zato me i ne vuče više nazad kao što je nekada bilo. Ma, da postoji mogućnost da se vrate ljudi oni bi se vratili. Ali, ne možemo nikada više. Jedino na ekskurziju i ovako. Pa, pogledajte, pod pratnjom smo i sve po protokolu - priča nam Slavka Popović (50) iz Dečana.

Međutim, ona kaže da će uvek dolaziti jer kod nje nikada neće prestati potreba da dođe i oda počast precima i zapali sveće za pokoj duše.

Strašno ju je, kaže, pogodilo stanje u kakvom je zatekla groblje u Peći, gde su sahranjeni njeni najmiliji. Mada je sa porodicom uspela da obnovi spomen-ploču svojih predaka, koja je bila u paramparčad razbijena, prizor nije bio nimalo lep.

- Grobovi oskrnavljeni. Teško je da im se priđe. Mnogi nisu mogli ni da nađu grobna mesta najmilijih. I mi smo tek prošle godine obnovili spomen-ploču, a bila je razbijena na paramparčad - dodaje Slavka Popović.
Milica Laban (77) danas živi u Baru. Do pre deceniju Dečani su bili njen jedini dom, a sada je, kako kaže, beskućnik. Ona se može ubrati u nemali broj onih koji su sa malo stvari napustili dom, a svoj krov nisu uspeli ponovo da steknu.

Nisu se videli više od decenije Odlazak iz Beograda na Kosmet za Zadušnice bio je i prilika da nekadašnje komšije, danas rasute po Srbiji, ponovo sretnu. Sreli se nisu godinama, pa i od 1999, pa su se odmah ljubili i grlili i satima prepričavali zajednička sećanja.   Tako se dan odavanja počasti pokojnicima, na neki čudan način pretvorio i u slavljenje nekog prošlog života koji je već deceniju izbrisan i molitvu za bolje sutra.

- Ovde imam i kuću, i stan, a nemam gde da živim. Imali smo sve, i sve smo morali da ostavimo. I nikom ništa. Kao da se ništa nije desilo. Evo, godinama plaćamo stan, a od čega, kada posla nema, niti koga da nam pomogne. Snalazimo se u jednom domaćinstvu sin, snaja, unuk i ja. Šta ćemo drugo, kaže Milica.

Spomenik su jedva pronašli, jer pored toga što je nadgrobna ploča polomljena, dubok sneg je pokrio sve.

- Da nema njih starijih koji znaju, ne bi bilo načina da se zna da je to srpsko pravoslavno groblje - žali se Milica.

Ona nije sigurna da bi mogla ponovo da živi u Dečanima, jer za nju to nije ono isto mesto gde je odrasla i zasnovala porodicu.
Zoran Barović (44) iz istog mesta, kaže da bi se vratio samo kada bi bilo uslova za normalan život.

- Da bude kao što je u civilizovanom svetu, da može slobodno da se živi, radi, deca idu u školu, ali bojim se da to nije moguće. Zato se sada ne bih vratio dole - kaže Zoran, koji je od 1999. godine čak deset puta menjao adresu dok se nije konačno skrasio u stanu u Vrnjačkoj Banji. On, međutim, nije iznenađen onim što je zatekao na groblju svojih predaka.

- Dolazim često, pa sam ovo i očekivao. Loše je stvarno. Razočaravajuće je da su i dalje oskrnavljani grobovi, i da je grozno. Ne možemo nikud bez policijske pratnje, to je sve zajedno strašno.

I Boban Pavićević, takođe poreklom iz Dečana, je očekivao da će zateći uništene grobove svojih predaka, ali kako kaže, za to postoji poseban razlog.
- Ja sam potpukovnik i oni to znaju. Vidite gde su sahranjeni moji, kako je do zemlje uništeno i polomljeno, e to su uradili zbog mene. Drugom se nisam ni nadao - priča on.

Pavićević, koji danas živi u Kraljevu, po drugi put je otišao da poseti svoj rodni kraj. Kao ni ostali, ni on nije ostao ravnodušan. Emocije i lepe uspomene, nekima su izmamile i suze. 

Barem deci da pokažu zavičaj   Slavka Popović priča i da je posao glavni razlog zbog čega se mnogi ljudi ne bi vratili ponovo u rodni kraj. - Od starije generacije mnogi su pomrli. U mojoj generaciji svi radimo tamo gde smo otišli, pa i naša deca, a ovi mlađi ne znaju gde je to. Znaju samo po priči. Ali, nastavićemo da dolazimo. Baš se sada dogovaramo da za Uskrs dovedemo decu, ako Ministarstvo za Kosovo i Metohiju odobri. Ne možemo sve sami, i zbog autobusa i zbog pratnje - kaže Slavka Popović.