Srbi i Rusi, ima li to smisla (3): Rusi u ratu zbog atentata
Poraz Rusije u Krimskom ratu, poništio je veći deo rezultata koje je ova država ostvarila na Balkanskom poluostrvu prethodnih vekova. Pariskim mirom drastično su joj smanjene mogućnosti u Crnom moru i uticaj na sultanov dvor u Carigradu. To je trajalo gotovo tri decenije.
Povratak Rusije na Balkan počinje s Velikom istočnom krizom koja je trajala od 1875. do 1878. godine. Između ova dva perioda, od Krimskog rata do Istočne krize, odnosi Srbije i Rusije bili su manje dinamični nego što je to bilo u ranijem periodu. Najviše zbog ekonomskih interesa, blizine, ali i nemogućnosti Rusa da pomognu, srpska spoljna politika orijentisala se na Austrougarsku monarhiju.
Međutim, sve se menja kada za kancelara Ruske imperije dolazi Aleksandar Mihajlovič Gorčakov. Pretvarajući spoljnu politiku Rusije u mnogo agresivnije oružje države, pod Gorčakovljevom palicom Rusija pokušava da se vrati na Balkan, a dobar momenat za to bio je Hercegovački ustanak 1875. godine.
Da bi ponovo povratila pozicije na Balkanu, Rusija pokreće rat sa Turskom. Pre nje, u rat protiv Turske krenula je Srbija, ali zbog nedovoljne snage, Srbija se našla u poziciji da bude poražena, tako da je uz posredstvo i pretnje Rusije prema Turskoj, da će ako treba oružjem pomoći Srbiji, potpisano je primirje.
Zaboravljena zemlja
Oto fon Bizmark
Na Balkan se u 19. veku, kao i mnogo kasnije, gledalo sa omalovažavanjem, a evropske sile nisu imale nikakav interes na ovom delu kontinenta, osim da spreče jačanje Rusije koja bi kontrolom Balkana i moreuza postala praktično "neranjiva".
To se najbolje vidi iz rečenice nemačkog kancelara Bizmarka, kada su ga usred usnule letnje vrućine 1878. godine naterali da se vrati u Berlin i organizuje kongres.
|
Koliko je ruska politika na Balkanu, kao i u ostalim regionima njene hiljadama kilometara dugačke granice, bila realna i isključivo u njenom interesu, upravo se videlo na primeru Velike istočne krize.
Da bi osigurala pozadinu u predstojećem okršaju sa Turskom, kako ne bi ponovo bila iznenađena sa "leđa" kao u Krimskom ratu, Rusija 1877. godine potpisuje sa Austro-ugarskom sporazum u Rajhštatu, u istoimenom dvorcu u Češkoj, koji je krunisan Budimpeštanskom konvencijom, kasnije te godine.
S obzirom na to da je Rusija morala u predstojećem ratu sa Turskom da zaštiti leđa, a pošto Austro-ugarska nije želela da dozvoli autonomiju za srpski narod u Bosni i Hercegovini, plašeći se jake srpske države, Rusija je bila primorana na dogovor.
Po ovom sporazumu, Austro-ugarska se obavezala da ostane neutralna u sukobu, a Rusija se obavezala da posle rata neće stvarati veliku slovensku državu na Balkanu.
Ukoliko bi to učinila, zbog straha od Srbije na koju se prevashodno mislilo u sporazumu, Austro-ugarskoj je trebalo da okupira Bosnu i Hercegovinu. I u jednom i u drugom slučaju, Srbija bi ostala bez nekih od svojih istorijskih teritorija, bez obzira na to što je jedina od svih balkanskih naroda učestvovala u ratu i podnela za njenu veličinu, znatan napor.
Pobeda carske armije
Rat se završio pobedom ruske armije, koja je sporazumom u San-Stefanu, mestu u blizini Carigrada, formirala bugarsku državu, koja je zauzimala veći deo osvojenih teritorija. Očigledno su Rusi u tom trenutku procenjivali da im je u većem interesu da stvore Bugarsku, čije bi se granice nalazile na samo nekoliko desetina kilometara od moreuza i koja bi trajno mogla da učvrsti položaj Rusije na moreuzima i Balkanu.
Pomoću nje, Rusija bi predstavljala stalnu pretnju za Tursku i u kratkom roku mogla da izvrši zauzimanje tesnaca. Na ovo međutim nisu pristale velike sile. Zbog toga je pod praktično rukovodstvom nemačkog kancelara Ota fon Bizmarka, organizovan Berlinski kongres 1878. godine, na kome je izvršeno novo pregrupisanje snaga na Balkanu, u kome su Srbija i Crna Gora dobile nezavisnost, a Bosna i Hercegovina potpale pod austrougarsku vlast.
Nakon toga, srpska vladajuća elita, očigledno shvatajući da Rusija neće žrtvovati svoje interese zbog nje, ali i razočarana u držanje Rusije tokom cele krize i pritisaka koje je Srbija trpela, potpisuje sporazum sa Austrougarskom.
Tako je 1881. godine, za vreme vladavine tada kneza, kasnije kralja Milana, došlo do potpisivanja međudržavne konvencije između Srbije i Austro-ugarske, u čijem tajnom delu se Srbija obavezala da neće potpisivati nijedan međunarodni ugovor s drugim državama bez prethodnog upoznavanja i odobrenja Austrougarske. Time je Srbija praktično potpala pod protektorat bečkog dvora.
Pripreme za rat
Međutim, vremenom se odnosi Srbije i Rusije popravljaju, a možda najznačajniji događaj bio je srpsko-bugarski rat 1885. godine, koji je započet bez dobre pripreme i jasnih motiva i ciljeva Srbije. Na intervenciju Austrougarske i Rusije, ovaj neželjeni rat je završen bez veće štete po Srbiju.
Odnosi se još više poboljšavaju krajem 19. i početkom 20. veka, pogotovo pred početak Prvog svetskog rata u kome Rusija pruža ogromnu pomoć Srbiji.
Naime, već u prvim godinama 20. veka bilo je izvesno da će doći do sukoba Rusije i Francuske sa jedne i Nemačke uz pomoć Austrougarske s druge strane. Uvidevši da se Otomanska imperija gotovo potpuno okrenula na stranu Nemačke, čiji su oficiri obučavali armiju "bolesnika na Bosforu" i planirana pruga do Bagdada, finansirana nemačkim novcem, Rusiji u njenim namerama na Balkanu pridružuju se prvo Francuska, a potom i zbog opasnosti da će bagdadska pruga omogućiti Nemačkoj zaobilazak Sueckog kanala i nesmetan prilaz Indiji, Velika Britanija takođe staje na stav da je Otomanskoj imperiji "odzvonilo". Balkanske države dobijaju potrebno oružje i "zeleno svetlo" za proterivanje Turaka sa Balkana.
Prvi balkanski rat bio je brz i efikasan. Za samo dva meseca, Turci su proterani sa Balkana do samih vrata Istanbula. Međutim, unutrašnja trvenja i borba za teritorije balkanskih državica, koje je posredno izazvala Austrougarska insistiranjem da se stvori albanska država i spreči izlazak Srbije na more, uzrokuje ubrzo i Drugi balkanski rat.
U ovom sukobu, Rusija staje na stranu Srbije i prihvata njen zahtev za ponovno razmatranje teritorijalnih zahteva, s obzirom na to da je bila lišena obećanih teritorija na Jadranu. Takođe, Rusija se već neko vreme udaljavala od Bugarske, čije je stvaranje pomogla, zbog činjenice da je ova država postajala sve bliža Nemačkoj, odakle vuče poreklo dinastija koja vlada Bugarskom, jer je sukob sa Berlinom već bio neminovan.
Vekovi odnosa Srbije i Rusije svoj "krešendo" doživljavaju nakon sarajevskog atentata, koji je prouzrokovao Prvi svetski rat.
Bratska pomoć
Ne želeći da svog saveznika ostavi na cedilu, Rusija objavljuje rat Austrougarskoj, a samim tim uvlači u sukob i Nemačku, nakon što je objavljen rat Srbiji. Ovo nije bila samo bratska pomoć, kako mnogo to žele da tumače, koji je na kraju doveo do pada carske dinastije i uspona komunizma u najvećoj slovenskoj državi. Rusija je bila primorana na ovaj korak, ne samo ispunjavajući savezničke obaveze.
Shvatajući da bi u slučaju okupacije Srbije, ona dugoročno bila izbačena sa Balkana, čime bi njen "meki trbuh" u području Crnog mora bio izložen nemačkom napadu. Jedino je Srbija stajala na putu od Baltičkog mora, pa do Ararata i Kaspijskog jezera, da ceo istok i jug Rusije ne budu opkoljeni nemačkim snagama, jer je Otomanska imperija već postala potpuno zavisna od Berlina.
Tokom Prvog svetskog rata, sve do boljševičke revolucije, Rusija u skladu sa svojim moćima pruža pomoć Srbiji, insistirajući da se srpska vojska izbavi tokom povlačenja preko Albanije. Međutim, u domenu su legende teze da je Rusija pretila separatnim mirom sa Nemačkom u slučaju da Srbi ne budu spaseni, jer to i da je htela, nije mogla da učini.
