Srbi i Rusi, ima li to smisla (2): Srbi olako prepušteni Turcima
Odnosi bratskih slovenskih naroda po poreklu i veri, Srba i Rusa, u isto vreme kulturološki veoma različitih naroda, kroz celu međusobnu istoriju bio je vrlo buran i prepun naglih promena, neuspeha, ali i uspeha.
Od prvih kontakata između tadašnje Ruske imperije i predstavnika Srba u Habzburškoj i Otomanskoj imperiji bilo je jasno da su emotivni elementi koji posežu za zajedničkim plemenskim poreklom, pogotovo sa srpske strane, bio ključan u formiranju odnosa i očekivanja jednih od drugih.
Kroz celu istoriju odnosa Srba i Rusa, primetno je javno pozivanje na sličnosti i bratsku pomoć, ali i sa druge strane odgovorno ponašanje odlučilaca i vladara, koji su realno sagledavali svoje ciljeve i pragmatično odlučivali. Idealizam je najčešće bila mana i Srba i Crnogoraca, koji su nerealno očekivali da će "veliki brat" nesebično pomoći njihovu borbu za oslobođenje prvo od Turaka, a kasnije i Austrougarske monarhije. Možemo slobodno reći da su najbolji i najproduktivniji odnosi između Srbije i Rusije bili upravo u trenucima kada su realno uvažavani međusobni interesi, što je koristilo i jednoj i drugoj strani.
Do prvih kontakata Rusa i Srba dolazi početkom 18. veka, tokom Pruskog pohoda (1710-1711) ruskog imperatora Petra Velikog. Radi efikasnije borbe sa trupama Otomanske imperije, Rusija na prostore naseljene srpskim življem šalje pukovnika Mihaila Miloradovića, koji je trebao da motiviše ugarske Srbe na borbu za oslobođenje sunarodnika u Otomanskoj imperiji. Oni su to i učinili, ali se ruski pohod neslavno završio. U svakom sledećem pohodu koji je preuzela ruska vojska, Srbi i Crnogorci su aktivno učestvovali, što kao dobrovoljci, što ustanci u pozadini neprijatelja.
Da od početka međusobnih odnosa Rusija nije odlučivala na osnovu emocija, već u skladu sa nacionalnim interesima, govori i činjenica da se u najvišim krugovima ruske carevine, veoma praktično gledalo na odnose Rusije prema balkanskim narodima. Tako grof Kočubej, najbliži savetnik imperatora Aleksandra Prvog, početkom 19. veka upućuje mu belešku u kojoj navodi da "Rusija zbog svog prostranstva nema potrebe za daljim širenjem, ona nema mirnije susede od Turaka, i očuvanje ovih naših prirodnih neprijatelja treba u budućnosti da bude osnovno pravilo naše politike", kako je ovaj izveštaj iz ruskih arhiva preneo Fjodor Uspenski u svojoj analizi odnosa Rusije prema Balkanu pod nazivom "Istočno pitanje".
Kočubej protiv srpskih interesa
Viktor Kočubej
Zanimljivo u istoriji srpsko-ruskih odnosa je i povezivanje plemićkih porodica ova dva naroda. Tako je grof Kočubej, predsednik Komiteta ministara Ruske imperije, odnosno tadašnjeg predsednika vlade, koji se zdušno početkom 19. veka zalagao za očuvanje Otomanske imperije, što je direktno bilo protiv srpskih interesa i osudilo srpski narod na dalje ropstvo, bio u rođačkim vezama sa Srbima.
|
Strah od napada
U istom tonu nekoliko decenija kasnije piše i čuveni ruski kancelar Karl Neslrode, koji već tada razmišlja o geopolitičkom ključu, upozoravajući da bi u slučaju propasti turskog carstva mogle da se "formiraju takve države koje ne bi oklevale da se nadmeću sa Rusijom u snazi, civilizaciji, industriji i bogatstvu", o čemu je analizirajući dokumenta iz ruske arhive takođe pisao Uspenski.
Mišljenja dvojice u tom trenutku posle cara, možda najmoćnijih osoba u Rusiji, u roku od nekoliko decenija upravo pokazuje kakav je od početka bio odnos Rusije prema Balkanu i Srbiji, jer su Rusi razmišljali o dugoročnim posledicama svoje politike u ovom delu Evrope. Propaganda o bratstvu i solidarnosti je bila ništa više nego način da se mobilišu hrišćanski narodi kako bi se pomoglo ruskim interesima na Balkanu.
Ubrzani razvoj odnosa Srba i Rusije počinje sa Prvim srpskim ustankom 1804. godine. Veliku moralnu, ali i materijalnu podršku Rusija je dala Srbiji, s obzirom na to da je i ona u tom trenutku bila u ratu sa Turskom. Najznačajniji rezultat te podrške bio je Bukureštanski mir između Rusije i Otomanske imperije potpisan 1812. godine. Zbog pretnje invazije Napoleonovih armija, imperator Aleksandar I Pavlovič šalje maršala Kutuzova da ugovori mir s Turskom, kako bi obezbedio južno krilo svoje imperije od napada tokom Napoleonovog pohoda, ali i oslobodio znatne vojne snage za predstojeći rat.
U Bukureštanskom miru su Rusi uspeli da od sultana dobiju obećanje izvesne autonomije ustaničkih oblasti, što je smatrano kao napredak, ali je za rusku stranu najbitnije bilo potpisati mir. Nedugo potom Napoleon je napao Rusiju, a Otomanska imperija je smatrajući da Ruse više ne interesuju dešavanja na Balkanu i da ne mogu pomoći srpskim ustanicima, prekršila dogovor i pokorila Srbiju.
Porazom i padom Napoleona i podizanjem Drugog srpskog ustanka 1815. godine, Rusi su posle dužeg vremena uspeli da ubede sultana da poštuje potpisani dogovor i da hatišerifima ispuni ono što je obećao Bukureštanskim mirom. Zvanični diplomatski odnosi Srbije i Rusije uspostavljeni su 1838. godine, što je bio posredan način da se pokaže kako će Rusija biti garant opstanka srpske države.
Zaštitnici hrišćana
Nakon toga sledi period mira u Srbiji i smanjen pritisak otomanskih sultana na Srbiju, jer se Rusija pojavila kao neizbežan faktor na politiku Otomanske imperije i zaštitnik hrišćana na Balkanu.
Međutim, nakon pomenutog Krimskog rata koji je otpočeo 1853. godine, u kom se upravo videla sva važnost kontrole moreuza za bezbednost Rusije i Pariskog mira iz 1856. godine, kojim je sukob okončan, ruska spoljna politika postaje defanzivna. Uslovima Pariskog mira, Rusija ostaje bez značajnije flote u Crnom moru i gubi uticaj koji je dotle imala i u Otomanskoj imperiji i na hrišćane u njoj.
U to vreme javlja se jak pokret panslavizma, koji je izvorište imao u Poljskoj. Ovaj pokret je ubrzo široko prihvaćen od većeg dela ruske elite. Pošto je shvatila da sama ne može da reši problem Istočnog pitanja i Balkana, bez učešća ostalih velikih sila, Rusija koristi panslavizam, kako bi motivisala mase hrišćana na Balkanu i posredno povećala svoj uticaj u ovom delu sveta. Na taj način, smatralo se u Sankt Peterburgu, omogućiće se posredno povećanje uticaja u ovom delu Evrope, znatno oslabljenog nakon poraza od Francuske i Velike Britanije u Krimskom ratu.
Na taj način, stvaranjem šireg fronta panslavizma, smatralo se da će se izbeći strahovi evropskih sila od Rusije koji su upravo doveli do Krimskog rata i poraza Rusije.
Naime, ovaj sukob je izbio zbog ambicija cara Nikolaja Prvog da bude zaštitnik hrišćana u Otomanskoj imperiji. Interesantno je da iako je on bio najautokratskiji vladar tog vremena u Evropi, pokazivao više brige o slobodama drugih naroda, nego svog, što je protumačeno ispravno kao pokušaj da se kroz navodnu zaštitu hrišćana, poveća uticaj Rusije na Otomansku imperiju i spreči njeno vladanje moreuzima.
To je i uglavnom bila politika evropskih sila do Prvog svetskog rata, sprečavanje Rusije da zauzme moreuze, za koje je Napoleon jednom prilikom rekao "da vrede koliko i jedno carstvo."
