Srbi i Rusi, ima li to smisla (1): Čekasmo slobodu od "pravoslavne braće"

Odnos Srbije prema Rusiji je kao prema velikoj vatri. Ako se previše udaljimo možemo da se smrznemo, ali ako se previše približimo možemo da se ispečemo, davno je najpreciznije opisao odnose ove dve države čuveni predsednik srpske kraljevske vlade Nikola Pašić. U ovoj maksimi vidi se sva kompleksnost odnosa ove dve slovenske države koja je ostala do današnjih dana.

Rusija je 1810. godine pokušala da ovlada moreuzima i zaštiti svoj "meki trbuh", Balkan kao južnu granicu

 

Odnosi Srbije sa Rusijom traju već 400 godina i sve vreme su određeni činjenicom da je reč o odnosu male države i naroda, sa jednom od najvećih država na svetu, ali najviše međunarodnm situacijom i pozicijom u kojoj su se ove nacije nalazile u svojoj burnoj istoriji.

Uprkos drastičnoj razlici u veličini, broju stanovnika, državnim interesima, intenzitet odnosa Srbije i Rusije, ali i druge srpske države Crne Gore sa Rusijom, bio je najčešće na visokom nivou budući da je reč o državama nesrazmernih veličina. Razlog tome treba tražiti u delimičnom poklapanju državnih interesa, kao i želji manje države da obezbedi da jedan od glavnih aktera u svetskim odnosima bude garant njene bezbednosti i neko ko će činiti maksimum u korist interesa Srbije, očekujući ponekad da to Rusija čini čak i na sopstvenu štetu.

Odnosi tri slovenske države tokom četiri veka bili su slabi, bliski, intenzivni, ključni, što je bilo uslovljeno snagom Rusije, međunarodnom situacijom i njihovim namerama.

ISKORAK PETRA VELIKOG

Ruski car Petar Veliki

 

Međusobni odnosi Srbije i Rusije se prvenstveno mogu sagledati u dve ravni, iracionalnoj i racionalnoj.

Budući da ne postoji zajednička granica i da su udaljene jedna od druge, neposrednih problema koji obično postoje između susednih država nije bilo u slučaju Srbije i Rusije. Bez obzira na to, odnosi između ovih naroda najčešće su težili intenziviranju i bili na mnogo višem nivou nego između drugih država sličnog odnosa u snazi i veličini.

Zajedničko slovensko poreklo i pripadnost istoj verskoj grupi imali su puno uticaja na lako sticanje poverenja i velika očekivanja jednih od drugih. To je činjenica koja je samo olako je sagledavši tačna. Ako se malo dublje razmatraju događaji i međusobni odnosi ovih naroda, dolazi se do zaključka da su se uprkos retorici, odluke koje su donosile Srbija, Crna Gora i Rusija, a odnose se na međusobne odnose, gotovo po pravilu sadržavale realno sagledavanje stvari i bile donošene su u skladu s nacionalnim interesima.

Pošto odnosi između bilo koje dve nacije u Evropi već vekovima ne mogu da se posmatraju van okvira celokupne evropske situacije i interesa drugih velikih sila i država, tako su i odnosi Srbije, Crne Gore i Rusije bili određeni situacijom na Starom kontinentu i mogućnostima u odnosu na ostale sile.

Od kada je pod vlašću Petra Velikog Rusija izašla na evropsku i svetsku pozornicu, najčešće je bila u situaciji da odluke ne donosi gledajući samo sopstvene prohteve i želje, već pazeći i na interese ostalih država Evrope. Bez obzira na to što su slovensko bratstvo i pravoslavna solidarnost imali jako uporište u ruskoj imperiji, ona ni u jednom trenutku nije bila toliko jaka (osim možda u periodu od Bečkog kongresa 1815. godine do Krimskog rata 1853. godine), kada je bez obraćanja pažnje na interese drugih sila, Rusija mogla da relativno samostalno donese spoljnopolitičke odluke.
 

KLJUČ SU MOREUZI
Jedan od glavnih spoljnopolitičkih ciljeva Rusije od polovine 18. veka, pa do kraja Prvog svetskog rata bila je kontrola moreuza Bosfor i Dardaneli, na ulazu u Crno more, širokih jedva četiri kilometra. Kontrolišući to usko grlo, Rusija je mogla da efikasno brani hiljadu kilometara dugu obalu, pošto u suprotnom neprijateljske snage koje prođu moreuze mogu da je napadnu gde god žele na njenoj obali.

To se tako dobro videlo prilikom Krimskog rata, kada su udružene evropske ekspedicione snage bez problema prošle kroz moreuze i zauzele tvrđavu Sevastopolj na Krimu. Odatle je neprijatelju preko ukrajinske nizije praktično otvoren dalji prodor u svaki deo Rusije. Zbog toga su vekovima moreuzi bili životno važni za Rusiju, a u borbi za njihovu kontrolu, ogromnu ulogu imale su i Srbija i Crna Gora, koje su upravo zbog mogućnosti da Rusiji pomognu u kontroli moreuza bili neophodan partner najvećoj slovenskoj državi, a ne zbog imaginarnog panslavizma i pravoslavnog bratstva.

Seoba Srba 1690. godine

 

Srbija se od 15. veka nalazi pod okupacijom Otomanske imperije. U svojoj želji za slobodom nisu imali veću podršku do pojave Ruske imperije na balkanskim prostorima početkom 17. veka, s čijim pravoslavnim predznakom i slovenskim poreklom su se odmah identifikovali. Većina učenih ljudi u to vreme smatrali su da će Srbiju osloboditi "pravoslavna braća" i time doći do tako željene slobode. Ustanci protiv Turaka i borbe s njima najčešće su koincidirale sa potrebama Rusije, pošto je smatrano da niko osim nje neće doneti oslobođenje, za koje su mali balkanski narodi bili nedovoljno snažni da ostvare.

To ipak nije smetalo Srbiji, ali i Crnoj Gori da se u skladu sa svojim interesima povremeno okrenu i drugim silama, kako bi njihovi interesi bili zaštićeni. Primeri za to su sporazum s Austrougarskom iz 1881. godine, samo nekoliko godina posle ogromne pomoći Rusije tokom srpsko-turskih ratova. Potom okretanje od SSSR-a nakon Drugog svetskog rata i približavanje Zapadnim silama. Takođe, razmatrajući svoje probleme najčešće u ličnoj i lokalnoj ravni, Srbija i Crna Gora nekoliko puta dovodile su svojim akcijama Rusiju pred politiku svršenog čina, što se moglo vrlo negativno odraziti i na status Rusije i na njene interese. Primeri za to su Prvi srpsko-turski rat iz 1876. godine, srpsko-bugarski rat 1885. godine, Aneksiona kriza 1908. godine. U svakoj od tih situacija, Rusija je morala da interveniše kako bi spasla Srbiju. Tako se i dešavalo da Srbija pokušava da uvuče Rusiju u konflikte kada je ona procenjivala da nema dovoljno snage i mogućnosti za to, kao što je o tome pisao ruski istoričar Fjodor I. Uspenski u svom delu "Istočno pitanje".

Sve to je za nekog ko želi odnose Srbije i Rusije da sagleda u realnom svetlu ukazivalo da su želje Srbije, ali i Crne Gore, prema Rusiji bile dosta nerealne i u stalnom očekivanju da ona žrtvuje svoje interese i ciljeve kako bi im pomogla. Taj stav u Srbiji ostao je do danas, najbolje se pokazavši tokom raspada SFRJ, kada su srpske vlasti na sve načine pokušavale da nađu zaštitu u Rusiji u dovedu je u sukob sa Zapadom, iako je Rusija u to vreme bila u jednoj od najtežih trenutaka u svojoj istoriji.

To svakako nije samo slučaj sa Srbijom, već se u međunarodnim odnosima kao po pravilu dešava da male nacije nalaze zaštitu kod znatno moćnijih država, kod kojih se u skladu sa veličinom te moćne države, zahtevi malih nacija progresivno povećavaju.