Spavamo na smenu
Aleksandar Antić, dečak umornog pogleda, odsutno gleda u okolna brda dok nas čeka na mestu gde se skreće za njegovu mahalu Livade, u selu Drenovac, 15-ak kilometara udaljenom od Vranja. I po suvom vremenu samo ladom nivom može se stići do njegove kuće. Učenik je osmog razreda osnovne škole u Vlasu i nada se da će položiti razred.
- Osnovnu moram da završim, a nije bilo lako, bez dovoljno knjiga i svezaka, bez pribora, bez dovoljno svetla u jednoj jedinoj sobi gde živim s ocem Novicom, majkom Dušankom, sestrama Miljanom i Stefanom i bratom Dimitrijem. Život bez vode i bez redovnog parčeta hleba proganja ga i danju i noću. Od narednog leta, ako bog da zdravlja, krećem u šumu, u seču drva za nadnicu, da zaradim koliko toliko za sebe, ali i za ostale u kući - kaže 14-godišnji Aleksandar, koji je pre vremena odrastao više gladan nego sit.
Lada se probija razrovanim zemljanim putem, punim kamenja. Aleksandar sa sestrama, koje idu u školu, od asfaltnog puta do kuće svakog dana ide peške 45 minuta u jednom pravcu. Kolima se stiže do mesta gde se završava zemljani put, a onda se do kuće Antića ide 300 metara uzbrdo.
Naherena zgrada, od kamenog temelja i zidova od letvi premazanih blatom, na sve liči samo ne na kuću. Prozori su omanji, nemaju stakla, prekriveni mušemama, najlonom, papirom.
Polovina kuće je počela da se urušava, druga se drži do prvih većih snegova. Na krovu fale crepovi, vide se tanke grede, a mlaz svetlosti zlokobno se spušta u sobu.
Presušio bunarU dva različita kraja sobe stoje dva starinska kreveta od gvožđa. Na njima stari ćilimi, sa mnogo fleka. Pored njih pohabana i pocepana obuća, ne zna se čija. Sa strane rasklimatan sto, na njemu razbijene šerpe, zarđali tanjiri, viljuške i kašike. Dušanka i Miljana će to oprati kad Aleksandar donese vodu sa izvora, dole pored puta. Donosi na leđima, u plastičnim flašama koje veže kanapom. Vode nema, bunar ispred kuće, kao za inat, presušio. Nemaju ni WC. Operemo, jedemo i tako. Ne hvata nas nikakva bolest, a zašto bi, živimo na čistom vazduhu - kao da se pravda, priča Aleksandar.
Rad u školskoj menzi- Jedem u školi u Vlasu, u menzi. Ne naplaćuju mi, jer ostanem da počistim i pomognem sve što treba, a za uzvrat mi daju da jedem sve što je ostalo. Jedem za trojicu, jer to mi je jedini obrok u toku dana - kaže Aleksandar. |
Ispred kuće nabacana su drva od cera, nedovoljno za zimu. U pomoćnoj prostoriji, nalik na štalu, vezana krava hraniteljka na kojoj se broje rebra. U kuću, koja je usečena u brdo, ulazi se sa strane preko ovećih kamenova koji zamenjuju stepenice.
Dočekuju nas Aleksandrov otac Novica sa suprugom Dušankom, osmogodišnjom kćerkom Stefanom i dve godine mlađim Dimitrijem. Najstarija Miljana ima 15 godina i u Vranju pohađa srednju poljoprivrednu školu. Putuje svaki dan autobusom do zadnje stanice, a onda peške do kuće. Kad ide u prvu smenu, izlazi iz kuće u pola sedam ujutru, a vraća se oko pola pet posle podne. Kada ide u školu po podne, izlazi u pola jedan, a vraća se u 10 uveče. Zbog mraka i vukova na putu je čeka brat Aleksandar.
- Sve bi bilo dobro - priča Aleksandar - ali, on (pokazuje na oca) ne valja. Imao je posao u Vranju, isterali ga, nije dolazio na posao. Uništava ga rakija, a on nas. Pije, sada, doduše, manje. Ali, pije, uvek pije. Ne sme da nas maltretira. Dosta smo vremena proveli van sobe, goli i bosi, napolju ili u štali, i to noću, prestravljeni, upišani od straha. Rekao sam mu i to u oči: "Neću da trpim da bilo koga vređaš, a kamoli udariš."
Antići žive od 9.200 dinara socijalne pomoći i dečjeg dodatka. Osim krave i tri kokoške i pevca, koje čuvaju u sobi pored, nemaju ništa. Ne obrađuju zemlju, samo imaju malu baštu zahvaljujući kojoj imaju malo krompira, pasulja i paprike.
- Krompir, krompir, krompir, samo krompir... - kroz suze govori Stefana, učenica drugog razreda osnovne škole u Drenovcu.
Retko kad imaju više od jednog obroka dnevno. Dok ima voća, jabuka i divljih krušaka u okolini, time dopunjuju svoju ishranu. Najteže je Miljani.
- Miljana odlazi u Vranje u školu svaki dan i mora da plaća autobusku kartu, 140 dinara. Mesečno izađe oko 3.000. Zbog toga nema para za doručak. U školi ne postoji menza, kad svi izađu da kupe nešto za doručak, ona ostane u učionici, izvadi dve-tri jabuke, one planinske, sitne i to pojede - priča Aleksandar.
Ulazak u kuću liči na prizor iz horor filma. Plafon je na više mesta otpao, svuda je debeo sloj prašine, u jedinoj sobi gde spavaju, deca jedu i uče. Njihova majka Dušanka, koja zbog govorne mane ne priča razgovetno, pokazuje rukom na plafon.
Imaju dva kreveta, na jednom spava Novica sa Stefanom i Dimitrijem, a na drugom Dušanka sa Miljanom i Aleksandrom.
- Mnogo je tesno, nema noću spavanja. Ko ugrabi preko dana, dobro je. Gledamo da Dimitrije i Stefana spavaju tokom dana, a mi noću. Spavamo obučeni. Probija promaja u sobi sa svih strana, a i nemamo jorgane, pokrivamo se čime stignemo. Nabacamo preko sebe sve što nađemo, od čaršava do ćilima. Krivo nam, jazavci, kojih ima u blizini, imaju svoju toplu jazbinu i sigurni smo da bolje žive od nas - navodi Aleksandar.
U sobi, u kući koja samo što se nije urušila, za goste nema ni stolice. Teško se diše, izlazimo napolju, korak je klecav, sve teži. Ostavljamo Antiće na milost i nemilost sudbini.
