Čekamo ispisnicu od Boga

Igor Mladenović je učenik šestog razreda osnovne škole u Vlasu i ujedno najmlađi u planinskom selu Strešak, gde većina od pedesetak žitelja u poodmaklim godinama Bogu krade dane. Jedino je dete i nema sa kim da se druži. Umesto da se igra loptom, on vozi traktor, motokultivator, ore, drlja, kosi, balira...

Ni puta, ni ljudi: Gradimir Pešić

 

Njegovo detinjstvo prolazi u druženju s kravama, svinjama, ćurkama. Svakog dana do škole i nazad prepešači 14 kilometra, a to teže pada njegovim roditeljima nego njemu. Otac Milivoje, majka Karolina, koja je došla iz Rumunije, ili baba Jelka odvedu ga do puta ispod familije Ramčini jer vukovi su ovde domaće životinje. Kad padne kiša ili sneg, onda se Igor probija kroz blato ili smetove, pa putovanje traje koliko i nastava. Mali Igor je neka vrsta paradigme života u Strešku, svi su osuđeni na težački život jer ni mukotrpan rad oko stoke i na livadama ne garantuje opstanak.

Gradimir Pešić ima 63 godine, omalen, koščat čovek koji kaže da radi i kad spava, živi sa suprugom Slobodankom i ocem Stojadinom. Ima dva sina i ćerku, koji žive u Vranju, ali je samo Cakan svake nedelje kod njih. Smeje se dok govori kako mu je jedina razonoda u selu kad on nervira oca ili otac njega.

Detinjstvo bez drugova: Igor Mladenović

 

- Ovo je selo ljudi od 70 godina pa naviše. Nestajemo jer je država tako htela - kaže Gradimir.

Milorad Stošić iz mahale Kaledžici živi sa suprugom Dobricom i ocem Milanom. Jasno mu je zašto Strešak nestaje.

- Selu je glogov kolac zašiljen pre 30 godina. Šumsko preduzeće iz Vladičinog Hana otelo nam je brda iznad sela gde smo napasali ovce i zasadili bor. Mislite da se nismo bunili. U to vreme, bila je jedina seljačka buna u Poljanici. Ali, šut s rogatim ne može. Vlajko Nastić i Toza Petrović odležaše po tri meseci zatvora, a ja dobih rešenje da je moja stoka oštetila 23 sadnice i platio sam sudski u dva navrta. Stoku smo prodavali da platimo nametnutu štetu. Do sadnje borova u selu je bilo 2.500 ovaca, a sad nijedna. U 90 kuća, retko da je u nekoj bilo manje od 10 duša, pa koliko je to ukupno? A danas, dve-tri familije rade i pomažu decu u Vranju, ostalo čeka ispisnicu od Boga, sve sam čukalj do čuklja - priča Milorad.

Gradimir kaže da je selo stradalo jer nisu hteli ni da naprave put do Vlasa. Kad su nestali i pašnjaci, počelo je masovno iseljavanje.

- Ljudi su ispraćali decu do Goča, tu ih grlili, ljubili i molili da se više nikad ne vraćaju u Strešak. Uslova za život nije bilo - kaže Gradimir.

Ko nas šta pita: Porodica Stošić (Milan, Saša, Dobrica i Milorad)

 

U selu se iz dotrajalih kuća pomaljaju glave staraca koji se čude ko to nepoznat prolazi a da nisu milicajci i poreznici. Samoća ubija u planinskim selima, govore svi odreda, pa i u Strešku.

- Kad si sam između četiri zida i kad baciš oči na plafon, prvo te pamet napušta i sam sebi navlačiš uže oko vrata - sleže ramenima Božil Zdravković.

Porodice Pešića i Stošića jedine nastavljaju stočarsku tradiciju u selu. U štalama su krave, bikovi, telad. Imaju mnogo svinja, ćuraka, kokošaka... Pešići imaju konja. Gradimir Pešić, koji je 28 godina radio u Jumku, čim se penzionisao, vratio se u selo.

- Zna se šta je potrebno od stoke da bi opstala porodica u planiskom selu. S kolena na koleno se prenosilo: čuvaj tri krave, ako jedna nakrivi (hramlje), imaš dve da završiš poslove. Ako čuvaš ovce, ne čuvaj manje od 40 jer imaćeš dovoljno jaganjaca da prodaš, svinje najmanje 20, pa kad prodaš i izvedeš računicu, ostaće živa para, za tebe i državu. Konja obavezno čuvaj, pazi i neguj. On će te odneti do Vlasa, a nazad ćeš na njegovom samaru doneti ono što je potrebno za kuću. Danas nema više ko da se pridržava tih pravila!